Čuvajmo Srebrenicu

Halo, Srebrenica?

* Neverica da je moguće da je neko došao na ideju da na godišnjicu genocida promoviše knjigu Ljiljane Bulatović, osobe koja veliča genocid i od kasapina prave heroje, divi im se žarom retardirane i bolesne ličnosti, praktično u danu ukopavanja kostiju istrebljenih, iscrpljuje do besmisla

 

 

Kad god bih tokom tog telefonskog razgovora spomenula reč – genocid, on bi me sa podsmehom ispravljao – mislite na stradanje Bošnjaka?

– Ne, mislim na genocid, rekla bih, a on bi, smejući se, opet promumlao – mislite na stradanje Bošnjaka? I tako nekoliko puta, dok mu, valjda, nije dosadilo. Dosadilo mu je, očigledno je bilo, i da govori o svojim razlozima za negiranje genocida, kao što je i meni da prisustvujem takvim prilikama, koja se u ovom slučaju svela na njegovu konstataciju praćenu opet smehom – Naravno da se u Srebrenici nije dogodio genocid…

– Dobro, važi… A da li je moguće da ste usred Srebrenice, svega par dana uoči komemoracije u Potočarima i obeležavanja godišnjice od genocida u Srebrenici…

– Mislite na stradanje Bošnjaka? Ha, ha – opet me je prekinuo. Načelnik opštine Srebrenice je izgleda jedan veseo i šaljiv tip, pomislih sa gnušanjem. Zapravo, više sa žaljenjem.

– … Organizujete promociju knjige o veličanju Ratka Mladića i Radovana Karadžića i g… Niste li vi načelnik svih građana a ne samo onih koji negiraju genocid?, pokušala sam da nastavim pitanje.

Načelnik opštine Srebrenica se odjednom uozbiljio. U pitanju je njegova pozicija i nadležnost. Pretpostavljam, sigurno ima bar malo svesti o tome da ovakvim ponašanjem i stavom može da mu bude ugrožena funkcija.

– Nisam ja, nisam samo ja, ja sam samo član organizacionog odbora za te dane… Ima nas tu deset, petnaest, mogu vam dati broj predsednika organizacionog odbora, koji je to… – odgovara mi.

– Ipak, vi ste načelnik opštine, mogli ste to da sprečite? Ne mislite li da ovako izazivate, da provocirate žrtve? Dva dana pre komemoracije da promovišete knjigu LJiljane Bulatović… Nije li to preterano? Porodice žrtava Srebrenice žive u opštini čiji ste načelnik… – pitam, ne završavajući rečenice.

– Evo, sad ste mi vi ukazali da to može biti provokacija, nisam o tome mislio, stvarno – kaže načelnik tiho.

Odmah potom podiže ton i počne da govori kako to u stvari nema veze i kako je za njih (valjda misli na žrtve genocida) stalno loše vreme za promociju knjige koja nije zabranjena, naglašava, i autorke, čiji ulazak u Republiku Srpsku, takođe, nije zabranjen… I, šta je sad tu sporno?, nastavlja. Ta knjiga, kaže načelnik Srebrenice, otvara oči svetu i kazuje istinu o podmetačini i zaveri protiv Srba, koji su najveći stradalnici…, nastavlja on. Potrefilo se slučajno, kaže načelnik, ali da smo organizovali ranije bilo bi tada pitanje zašto tri meseca, zašto šest meseci pre obeležavanja…

Ne razmišljam o tome kako je biti žrtva genocida u maloj opštini u Republici Srpskoj gde su ti prve komšije oni koji poštuju lik i delo Radovana Karadžića i Ratka Mladića, a načelnik je jedan mumlavi, nesvesni tip, nedorastao da stane ispred grupe dece koja se u prašini igraju “između dve vatre”. Gde se odrasli i zreli ljudi podsmevaju na pomen genocida, a slike najvećih zlikovaca na evropskom tlu drže okačene u sobama, glasno komentarišu i razmenjuju svoje ratne priče i naknadna shvatanja na ulicama, ispod prozora… Takva razmišljanja su posle 21 godine od genocida zaista umorna, bleda, besmislena. Mislim o tome kako su i ti ljudi kojima su dede, očevi i sinovi ubijeni u pokušaju istrebljenja porekla, vere i nacije, isto tako umorni i kako se više ni neprijatno iznenađuju, uzbuđuju, zamišljam ih kako odmahuju rukom i sklanjaju se. Kako zauvek zatvaraju vrata pred takvim ljudima i ostaju u tami prošlosti.

Neverica da je moguće da je neko došao na ideju da na godišnjicu genocida promoviše knjigu LJiljane Bulatović, osobe koja veliča genocid i od kasapina prave heroje, divi im se žarom retardirane i bolesne ličnosti, praktično u danu ukopavanja kostiju istrebljenih, iscrpljuje do besmisla. Da li su to možda poslednji ostaci i trzaji poremećenosti nacionalne i kolektivne svesti ili još jedan u nizu udaraca koji iznova potvrđuje činjenicu da nikada nećemo ozdraviti. Koliko su oni sporadični slučajevi u kojima vlast u Srbiji propušta glasove da narod čuje istinu o tome šta su u njegovo ime počinili politički zlikovci i njihovi neposredni izvršitelji zaista delotvorni ili su bezazleni i bez ikakvog uticaja. Ostavljaju li bar malo traga i predstavljaju li osnovu za nadu da će jednog dana doći do delimičnog pa punog suočavanja sa zločinačkom prošlošću. Ili je, jednostavno, već previše vremena prošlo da se uveliko može sa izvesnošću reći da je sve propalo i izgubljeno. Da za nas zapravo spasa nema.

Dnevno.rs

Pratite ZASREBRENICU.ba na Facebooku