Čuvajmo Srebrenicu

Priča dječaka koji je preživio genocid: Crvena jakna s kapuljačom

Jasmin Jusufović (26) imao je samo devet godina kada je pala Srebrenica. S majkom, nanom i još nekoliko članova porodice konvojem je stigao u Kladanj, a potom i u Tuzlu

 

 

 

Odrasle muške glave nije bilo s njima. U Srebrenici je izgubio: oca Jusufa, amidžu Nuriju, dajdže Husu, Senaida, Šefika i Fikreta ( u Zvorniku). Njegovi tetak Ibro, Muhamed i Samir također su nastradali. Ove godine Jasmin, zaposlenik BBI banke i postiplomac na Internacionalnom univerzitetu u Sarajevu po treći put ide na Marš mira. Ovog 11.jula Jasmin će klanjati dženazu svome ocu Jusufu. U knjizi „Crvena jakna sa kapuljačom“ koju je objavio 2008.godine, Jasmin opisuje stravične dane provedene u Srebrenici i nakon njenog pada. Knjigu je odlučio napisati kada je usnio oca Jusufa kako mu govori da napiše knjigu. U narednim danima Bportal će objavljivati dijelove ove knjige, kao podsjećanje na srebrenički genocid.

Jasmin Jusufovic

Ne  znam  odakle  bih  počeo,  jer  kad  zahuči  vjetar  prošlosti,  teško  je,  vrlo  teško,  izabrati  pravi  početak.

Sjećam  se  kao  kroz  maglu,  kao  da  mi  je  neko  preko  lica  stavio  gusti  bijeli  veo,  kao  da  su  vrijeme  i  prošlost  željeli  da  zaboravim  svo  zlo koje  katili  mogu  nanijeti,  ali  ipak  se sjećam.  Teško  je  napaćenoj  i  izmučenoj  duši  zaboraviti.  Neke  se  stvari  mogu  zaboraviti,  ali  ožiljci  su tu da,  kao  kakav  historijski  zapis  za  života  opominju  i  podsjećaju.  I podsjećaće  sve  dok  Azrail   dušu  od  tijela  ne  rastavi.  Pomislit  ćete  da  je ovo  sve  izmišljotina,  produkt  mašte,  a  neka.  Onaj  ko  ne  proživi  i  ne  osjeti  teško  mu  je,  skoro  nikako  da razumije  one  koji  to  jesu.  One koji  su  na  leđima  nosili  breme  pitanja  koja  su  značila  ŽIVOT.  On  ne  zna  kako  izgleda  kad  vidiš  zaklanog  čovjeka  na  vatri  čiji  je  trup  na jednoj,  a glava  na  drugoj  strani  te  vatre.  On  ne  zna  kako  je  kad  ne  znajući  sjedi  na  leševima,  niti  zna  kako  je  kad  ti iznad  glave  fijuću meci,  a  pogotovo  ne  zna  koliki  je  bol  onoga  koji  je izgubio  najmilijeg.  Onoga  koji  ti  je  darovao  sebe  da  bi  te  stvorio.  Pa  makar  kad sluša  te  takve  priče,  priče  ogorčenih  majki,  osramoćenih  djevojaka,  sirote  djece  neka  ne  kaže:  «Aj,  majko  mila!»  bez  imalo  razmišljanja  i osjećanja,  preko  srca,  sa  nekom  suludom  maskom  razumjevanja – to  je  grešno.  Neka  šuti  i  sluša  ne  morao  to,  poštovani  on  upamtiti.
Bilo  je  jutro  06.  jula  kada  me  je  probudila  neka  prigušena  tutnjava.  U  prvi  mah  mi  se  učinilo  da  su  to  macole  i  sjekire  vrijednih drvosječa  koji  su  time,  tom  sječom  i  prodajom drva,  onom,  i  onako  bijednom  srebreničkom  narodu,  htjeli,  pokušavali  zaraditi  bijednu, mizernu  koru  hljeba.  No,  sasvim  suprotno  tome  dešavalo  se  nešto  mnogo  čudnije,  nešto poput  grmljavine  na  Udrču  kojoj  si  mogao  vidjeti odsjaj,  ali  je  zvuk  bio  potpuno  prigušen.  Kako  se  po  nekom  ritmu  sve  više  približavalo  bivalo  je  sve  oštrije  i  glasnije.  Pokušavao sam razaznati  kakva  je  to  pojava,  a  onda  se  probudiše  moji  otac  i  mati.  Pričekavši  malo  da  razaznaju  šta  se  dešava,  i  vidjevši  da  to  nije uopšte  bila  grmljavina  (,  jer  onako  iza sna  odmah  su  pomislili  da  grmi),  zgrabiše  mene  onako  zbunjena,  mada  nisu  znali  da  sam  budan,  i prenesoše  pored  zamrzivača.  Zamrzivač se  nalazio  u  drugom  uglu  prostorije u  kojoj  smo  živjeli.  Na  toj  bijeloj,  izranjavanoj  kutiji  vidjeli  su  se tragovi  gelera  koji  su  bili  dokaz  vremena,  jadnog  vremena  kroz  koje  je  ona  prošla.  Ostavili  su  me  tu  kao  neki suharak  u  beskraju neznanja i  zabuna.  Na  izrazu  lica  mojih  roditelja  vidio  sam  da  se  dešava  nešto  strašno.  Otac  je  majci,  tamo  u poluodsjaju  svijeće,  rekao  nešto poput:  «Počeli  su!!!»,  a  ja  se  onda  zapitah  ko  je  to  i  šta  je  počeo.  Onda  neposredno  poslije  toga,  pošto  me  obuze  neka  grobna  jeza, povikah  iz  sveg  glasa:

»Mama!!!!!!!»

»Molim,  sine?!» majka  će  na  to  uplašeno  i  krenu  onako  blijedim  licem  ka  meni  i  uze  me  mršavim  rukama  k  svom  naručju.  Ja  tad  malo  zastadoh,  a  bila  je  to  moja  taktika  kako bi  me  majka  što  duže  držala  u  krilu,  a  pošto  je  ta  za  mene  neobjašnjiva  buka  dolazila  iz  pravca  moje  tetke  upitah  majku:

»Gdje  je  keka?»  tako  sam  od  milja  zvao  tu  svoju  tetku.

»Pa  valjda  je  kod  kuće.  Ne  znam.  Dobro  je  ona  uglavnom.  Ništa  ti  ne  brini.  I  ne  znam  odakle  ti  sad  to  na  um  pade?»

Svoju  sam  tetku  iznimno  volio,  bila  mi  je  kao  druga  majka…

Treća  majka,  a  po  važnosti  i  ljubavi  prema  meni  kao  prava  majka  bila  je  moja  dajnica,  nica  Sena.  Živjela  je  u  drugoj  kući,  poozbiljno dalje od  nas,  pa  sam  se  tako  prepao  i  za nju,  djecu  –  dajdžiće  i  za  dajdžu,  ali  majčine  riječi:  «Otkud  ti  sad  to  na  um  pade?»  uliše  u  mene neku  tvrdu  ozbiljnost,  pa  pomislih:  «Ima  ona  dajdžu,  biće  u  redu!»

Uhvatio  me  je  neki  strašan  drhat  i  strah…

U  majčinom  glasu  nečujno  je  glas  straha  govorio‐ tu  sam.  Čuo  sam  ga,  osjetio  sam  ga,  i  njega  i  svoj  strah  koji  me  je  u  tom  trenutku opsjednuo,  ali  mu  nisam  mogao  reći  da ode,  jer  je  bio  jači  i  od  mene  i  od  mojih  nastojanja.  Nisam ga  mogao  pobijediti.  Nastanio  se  kod mog  srca  i  radi  opomene  bi  mi  na  momente  stezao  srce  kao  da  želi  reći:

»Hej,  momčino,  još  uvijek  sam  tu!»

Jednako  sam  ostao  da  gledam  negdje  u  potrazi  za  objašnjenjem  za  svoju  zabunu,  ali  na  moju  veliku  žalost  nisam  ga  mogao  naći. Osvanuo  je  uskoro  i  dan  koji  nije  bio  uopšte dug  kao  svi  ostali  ljetni  dani.  Možda  zato  što  nisam  mogao  izaći  vani  da  se  igram.  Čitav  taj dan  sam  slušao  govor  haubice,  mitraljeza,  topova,  prage  i  drugih  strašnih mehanizama  zla  kojima  ni  sam  ne  znam  ni  ime.  I  dalje  nisam shvatao  šta  se  oko  mene  dešava,  samo  sam  znao  da  sam  to  već iskusio,  a  onaj  strah  u  srcu  mom  uživao  je nagrizajući  mi  na  tenane  i ono  malo  mira  i  spokoja  što  mi  je  ostalo.  Polahko  je  oticao  dan  upoznavanja  stvarnog  zla,  a  nešto  mi  je  stalno  govorilo  kako  sam već nekad  sve  ovo vidio  i  osjetio.  Molio  sam  samo  Boga  za  toliko  traženo  objašnjenje  i  za  spas  od  straha.  Pokušao  bih  u  pauzi  između dviju  granata  da  izađem  na  polje,  ali  tî…  katili,  jer  ne  znam kako  bi  ih  trebalo  drugačije  nazvati,  nisu  ni  jednog  časa,  pa  čak  ni  pokušali da  stanu,  da  prestanu.  Protekla  je  dnevna  tortura,  a  onda  noć.  Nisam  znao  da  li  da  zaspim  ili  da ostanem  budan,  mada  su  mi  otac  i majka  već napravili  «udoban  ležaj»  pored  mog  tad  jedinog  prijatelja,  zamrzivača.  Sutradan,  a  ni  sam  ne  znam  kako  sam  proteklu noć prenoćio,  ponovo  nastade  strahovanje.  Pokušah  tad  pun  prkosa  i  inata  onom  strahu,  a  i  onima  što  su  plašili,  mada  u  sebi,  otpjevati svoju  najdražu  pjesmu:

»Ovo  je  BOSNA,  jednom  shvatite, hej,  vi  gore  s  brda  idite,  idite!» kojoj  niti  znam  ime  nit  autora,  mada  sam  je  negdje  načuo  i  veoma brzo  upamtio.

Pjevao  sam  je  samo  u  svojim  mislima  kao  što  rekoh,  jer  ko  će  izaći  vani  na  onaj  pljusak  granata.  Svaki  put  kada  bih  je  otpjevao  nadao sam  se,  maštao  sam  kako  će  me  oni gore  što  su  bacali  smrt  granatama  i  kojima  je  moja  žalopojka  bila  upućena  čuti  i  makar  malo, jedan djelić trenutka  prestati  da  pucaju,  djelić trenutka  koji  je  meni  značio  spas, koji mi  je  nagovještavao  čitavu  vječnost  mira.  U  toj slućenoj vječnosti  vidio  sam  jednu  figuru  koja  mi  je  možda  mogla  pomoći  da  isjeram  onog  doseljenika  u  mom  srcu,  strah,  i konačno  nađem  smisao života  kojeg  sam  već odavno  izgubio,  da  nađem  odgovor  na  pitanje:  «Zašto  bih  trebao  ja  da  živim?  Da  li  postoji  neki  cilj  u  mom  životu zbog  čijeg  bi dostignuća  ja  trebao  da  živim?»  A  onda  mi  moje  maštanje  prekide  misao  da  toj  mojoj  neviđenoj  vječnoti  ima  kraja, odnosno da  nje  uopšte  i  nema.  Onda  mi  se  okide  i  niz  lice otkotrlja  suza  puna  srkleta  i  bijesa.  Preziranja.  A  to  nije  bila  obična  suza.  Bio  je  to pokušaj  moje  savjesti  da  se  oslobodi  bola,  koji  je  poput  jabuke  ne  grani  u  mojoj  podsvijesti čekao  da  dovoljno  naraste  i  sazrije.  Bilo  bi to veliko  olakšanje,  jer  sav  bijes,  svu  gorčinu  bi  ta  suza  svojim  padom  povukla  za  sobom,  bijes  koji  se  od  davnina  nakupljao,  gorčinu koja  se od  davnina  nakupljala.  Olakšala  bi  mi  ona  dušu  da  nije  onog  smrada  ‐ straha.  I  olakšá,  ali  nije  ona  toliko  velika  da  povuče  baš  sav  bijes, svu  gorčinu  i  sva  osjećanja što  tjeraju  suze  da  same  kipte  i  čovjeka  da  priča  sam  sa  sobom.

(I  mene  su  suze  tjerale  da  pričam  sam  sa  sobom,  i  hvala  im,  jer  sam  sebi  bio  najbolji  prijatelj.)

Vrijeme  je  polahko  oticalo  u  svome  koritu  i  polahko  je  iscurio  i  taj  drugi  dan  proživljavanja  tog  «desetog»  kruga  pakla.  Sutradan  nova stranica  u  ogromnom  romanu  mog  života. Počelo  je,  začudo,  vrlo  tiho.  Moja  onako  razdragana  od  sreće  duša  pomisli  da  su  oni  gore možda  čuli  onu  njenu  žalopojku.  Pa  onda  pomislih:  «Ja  i  moja  mašta,  što  može svašta!!!  To  je  nemoguće,  jer  nisam  je  pjevao  naglas  kao što  imam  običaj.»   U  tom  čudnom,  drhtavom  miru  prođe  malo  vremena  te  dođoše  moj  dajdža  sa  ženom  i  djecom. Moji  didžići  Edo  i Dado,  kako  sam  ih  zvao,  i  ja  počesmo  se  igrati,  a  nasuprot  nas  posjedaše  naši  roditelji  i  odriješiše  dijalog.  Malo  sam  ih  pogledao  i zamislih se  o  čemu  bi  to oni  ono  mogli  da  sada  pričaju.  Pomislih  da  pričaju  o  nekim  standardnim  stvarima  kao  hrana,  humanitarna  pomoć itd.,  ali mi  je  neki  poriv  u  meni  govorio  da  oni  uopšte  ne  pričaju o  onome  o  čemu  ja  mislim  da  pričaju.  Onda  sam  sebe  «lupih»  po  glavi  mišlju kako  niko  zdrav  ne  bi  mogao  da  priča  o  takvim  stvarima  nakon  onoga  što  se  skoro  u  tren  oka dešavalo.  Ne  sjećam  se  tačno  čega  smo se  ja  i  moji  rođaci  igrali,  ali  znam  da  nam  je  to  pružalo  neku  zabavu.  Kada  dokučismo  najuzbudljiviji  dio  naše  preokupacije,  roditelji njihovom – razgovorom,  a  mi  igrom,  gruhnu  granata  kao  da  je  znala  da  smo  se  zabavljali.  Zvuk  joj  je  bio  tako  jak  i  prodoran  da  mi  se  u prvi  mah  učinilo  da  to  uopšte  nije  ni bila  granata,  nego  nešto  izvanzemaljsko.  Možda  je  to  bilo  zbog  toga  što  joj  se  nisam  nadao  i  što je  došla  baš  u  onaj  trenutak  kada  sam  se  najviše  opustio  – ne  znam,  ali znam samo  da  se  tog  piska  i  udara  dobro  sjećam.  Edo  se prilijepi  uz  zid  Dado  kod  kauča,  a  ja  kod  svog  prijatelja – zamrzivača.  Od  ovog  prodornog  zvuka  ogluhnuh,  a  strah  mi  na oči navuče  neki zastor.  Kroz  taj  zastor  vidio  sam  da  oni  raspravljači  ni  prstom  ne  pomakoše  te  tako  u  nekoj  spontanoj  ljutnji  počeh  u  sebi  govoriti:

«Ah,  vidi  ti  njih.  Ni  da  se  pomaknu.  To  kao  oni  hrabri?!  Ma  sad  ćemo  vidjeti!»

I  taman  što  se  digoh  sa  mjesta  na  koje  pobjegoh  od  prethodne  granate,  prasnu  druga  granata,  a  ja,  baš  kao  da  se  kaseta  premota, istim  koracima  kao  što  sam  i  krenuo, vratih  se  u  svoju  logu.  Doduše  ovaj  put  sam  se  brže  vratio,  nego  što  sam  se  digao.  Kad  se  vratih na  svoje  mjesto  pomislih,  iako  veoma  mali  i  neiskusan:»  Pa,  ovome  zaista  nema  kraja!»

I  stvarno,  tada  otpoče  preživljavanje  i  proživljavanje  «desetog»  kruga  pakla,  u  pravom  smislu  riječi.  Sada  su  se  već uzvrpoljili  i  oni  «hrabri» raspravljači.  Sad  se  kajem  što ogriješih dušu  i  rekoh  da  su  oni  bili  hrabri,  jer  bilo  je  obrnuto.  U  onoj  sljepoći  i  gluhoći  od  one  iznenadne granate  i  ne  vidjeh  da  su  i  oni  bili  sageti  pod  stolom.  Zbog  toga  sam  sebi utuvio  u  glavu  misao:  «Ne  daj  jeziku  prije  mozga!»
Od  tog  dana  Sebrenica  postade  središte  pakla.  Na  ulici  se  nije  mogao  vidjeti  živ  rob,  samo  bi  po  katkad  protutnjao  «tamić»  Rame «hljebare»  dok  je  prevozio  ranjenike  ka bolnici. Ne  znam  zašto  su  Ramu  prozvali  «hljebarom»,  ali  taj  mi  je  nadimak  bio  zaista  simpatičan. Od  tog  dana  se  navikoh  na  zvuk  granate,  na  tutnjavu  Raminog  «tamića»,  a  onaj strah,  on  mi  bijade  jedini  drug,  mada  bolan,  u  tim trenucima  patnje.  Jedini.  Jedini!  Granate mi  postadoše  igra.  Brojalica.  Jedan,  dva,  tri…  i  sve  tako  dalje  i  dalje  dok  me  ne  bi uspavale.  A spavati  nisam  mogao.  Nisam.  Nisam,  jer  mi  je  duša  htjela  da  iskoči  u  potrazi  za  smirajem  u  nečijem  drugom  tijelu,  u  nečijem  drugom svijetu.  Onaj  strah  ju  je polahko  gurkao  napolje.  Vidio  sam  ga.  Osjetio.  Ali  pažnju  na  njega  nisam  obraćao  govoreći  sam  sebi:

« Neka,  istjeraj  je.  Bolje  je  i  to  nego  da  sluša  ove  demone  sa  brda  što  šalju  smrtnu  poruku  granatama.  Il’  je  istjeraj  il’  odrveni  da  ne  osjeti  bol  smrti.»

Nekako  sam  predeverao  i  taj  treći  dan.  «Treći  dan?!»  pomislih.  «O,  Bože,  a  ja  mislio  da  je  treća  godina.»  i  to  je  bila  istina.  Mislio  sam kako  bijaše  ta  paklena  tri  dana,  a  kako li će  tek  da  bude  i  koliko  će  dugo  da  traje.  Hoće  li  nas  sve  istrijebiti?  Hoće  li  ikad  svoju zvjersku,  monstrumsku  dušu  zadovoljiti  dušama  Srebreničana  ili  su  im  gladne  oči?  Hoćeš li,  Bože,  ikad  išta  učiniti  da  zaustaviš  ove  krvoloke i da  ih  kazniš  ili  nas  sve  stavljaš  u  kušnju?  Hoću  li  ikad  dobiti  znak  da  su  moje  molitve  uslišene?  Hoće  li  ikad  na  ovom jadnom  svijetu  biti PRAVDE?  Hoću  li  ja  ostati  živ  da  svome  djetetu  ako  ga,  ako  Ti  daš,  budem  imao,  ispričam  šta  se  njegovom  ocu  dešavalo  i  šta  je  sve preživio  da  se  zlo  ne zaboravi?  A  ima  još  milijarda  pitanja,  ali  neću  snagu  uzalud  da  trošim  kad  znam  da  odgovor  neću  dobiti.  Kad  znam da  me  niko,  ama  baš  niko  ne  čuje  i  ne  razumije!  Niko.  Ali naći  ću  ja  te  odgovore.  Sada  sam  mali.  Zub  vremena  me  još  nije  zagrizao, pa  imam  još  nekoliko  decenija  života,  ako  sad  ostanem  živ,  pa  «jada  Boga»1   i  odgovori  će  se naći. Negdje  mi  u  podsvijesti  raste strepnja,  pa  onda  nadolaze  nova pitanja.  Hoće  li  ti  odgovori  biti  tačni?  Ko  će  mi  dati  te  odgovore?  Hoće  li  to  biti  prijatelj  ili  zlopamtilo?, ali  ta strepnja  mi  je  bila  putokaz.  Kao  da  mi  je  govorila:

«  Izdrži!  Moraš  nastaviti  živjeti!  Smogni  snage  i  pobijedi  sumnju!  Sam  riješi  svoje  probleme  i  tek  ćeš  tad  sigurno  stati  na  svoje  noge!  Tek  se  tad  možeš  zvijerima  suprotstaviti  i tek  tad,  tek  tad  ćeš  saznati  cijelu  istinu  i  moći  ćeš  da  se  boriš  za  pravdu,  a  da  se  ne  bojiš  da  ćeš  pasti!  IZDRŽI!!!»

To  mi  je  dalo  istinsku  snagu,  čvrstu  vjeru  u  život  i  više  se  nisam  plašio  granata  niti  metaka,  ali  mi  je  sad  više  no  ikad  bilo  stalo  da preživim.  Da  preživim!  A  Boga  mi,  teško da  je  iko  mogao  preživjeti.  To  sam  naslućivao,  jer  ne  bi  prošlo  ni  pet  minuta,  a  da  ne  prođe kamion  Rame  «hljebare».  Jedino  se  on  sa  svojim  «ambulantnim  kolima»  mogao čuti.  Ponekad  i  neki  samrtnički  krik,  majčin  uzdah  i  očevo mrmljanje.

Moja  majka  znala  bi  ponekad  sjesti  na  dvosjed  u  uglu  sobe  i  zagledati  se  u  neki  samo  njoj  poznati  beskraj.  U  polutami,  s  očima  uprtim u  nešto  nepoznato  i  upalim  u  lubanju,  s rukama  oguljenim  što  od  rada  što  od  bola  i  izgledala  je  kao  da  sjedi  i  čeka  smrt,  ali  izdržala  je, mada  joj  je  duša  o  koncima  visila.  Bilo  mi  je  žao,  jer  kroz  ova  dosadašnja zbivanja  i  ova  dosadašnja  tri  dana  nije  uopće  mislila  na  sebe već je  stalno  nastojala  da  udovolji  prvestveno  meni  pa  ocu,  ali  nekim  čudnim  čudom  je  izdržala.  Posjedovala  je neku  snagu  koju  je  rijetko ko  imao  i  ta  snaga  joj  je  bila  odbarambani  bedem.

Moj  otac  nije  bio  patrijarhalan.  Naprotiv,  napravio  je  majci  položaj  ravan  sebi.  Za  ta  tri  dana  nisam  ništa  osim ogorčenja  mogao  primijetiti na  njegovom  licu.  Jedino  sam  primijetio takođe  neku  veliku  žalost  i  zabrinutost.  Možda  zbog  pomisli  koju  je  imao  o  neznanju  ishoda  krive, zatrovane  mašte  «životinja».  Možda  čak  zbog  nečeg  drugog.  Jedino  mogu  reći da  ga  je  ta  zabrinutost  izjedala.  Pokatkad  bi,  ako  bi  uspio ugrabiti  trenutak  mira  između  granatiranja,  otišao  kod  svoje  družine  da  razazna  šta  se  to  dešava.  Radovao  sam  se njegovom  povratku  od njih,  jer  sam  se  nadao  da  će  nam  donijeti  informaciju  o  tome  šta  se  zaista  dešavalo.  No,  ne.  Možda  to  nije  htio  meni  reći,  ali zabrinutost  koju  je  imao čak  ni  od  mene  nije  mogao  sakriti.  Tako  je  bilo  stalno.

S  vremena  na  vrijeme  bi  nastala  mukla  tišina.  U  tim  pauzama  bi  moja  mati  nešto  po  kući  uradila,  zatim  bismo  na  miru  jeli,  mada  ta hrana  koju  smo  jeli  nije  ni  ličila  na  hranu nego  na  nešto  slično  samo  u  zagrijanoj  vodi.  Napolju  bi  se  čuo  žagor  ljudi  koji  su  nešto pokušavali  uraditi  u  tim  pauzama  granatiranja,  a  zatim  bi  gruhnula  granata  i  opet  bi  svi bježali  onamo  odakle  su  i  došli,  mada  u  mnogo manjem  broju  nego  kada  su  izašli.  Zlatno  srebreničko  pravilo  pri  granatiranju  je  bilo:  «Prva  uvijek  najviše  pobije!».  Nakon  nekog vremena otac  bi  upalio  radio  kojeg  je  pokretao  neki  stari  akumulator,  a  na  radiju  Nihad  (Nino)  Ćatić izvještava  o  stanju  u  Srebrenici  koje  se  ne  bi smjelo  nazvati  stanjem  nego pomorom.  Pominjao  je  neke  brojke!  Rekao  bi  da  je  u  toliko  i  toliko  sati  poginulo  toliko  i  toliko  ljudi,  a  da je toliko  i   toliko  ljudi  teže  ili  lakše  ranjeno.  Zatim  bi  rekao  da  je  od posljedica  ranjavanja  u  Srebreničkoj  bolnici  umrlo  toliko  i  toliko  ljudi  i tako  dalje  i  tako  dalje.  Često  bih  se zapitao  odakle  njemu  sve  te  informacije.  Otkud  on  to  sve  zna.

» Blago  njemu  kad  ima  toliki  mozak!»,  rekao  bih  nesvjesno,  a  ne  znajući  pri  tome  da  on  svaki  dan  možda  riskira  svoj  život  izlazeći  do  bolnice  da  sabere  sve  te  podatke.  Još mi je  nešto  bilo  čudno.  Nisam  mogao  da  znam  kako  on  dobija  struju  i  odakle  njemu  telefon  da  se  javi  na  radio.  Nigdje  nije  bilo  ni  telefona,  a  struju  je  kao  i  svi  mi  dobijao  ili  iz akumulatora  ili  od  neke  od  mnogobrojnih  improvizovanih  hidrocentrala.  Kao  i  obično,  uz  svađanje  granata  i  šištanje  snajperskih  metaka,  dan  proleti  poput  ptice  selice  i  urezuje  se negdje  u  neku  veliku  Božiju  knjigu  historije,  koja  će  nekad  pred  nama  svima  biti  čitana  i  zbog  koje  će  se  «životinje»  znojiti  i  stidjeti.

Tada  će  poželjeti  da  nikada,  nikada,  nisu radile  ono  što  su  radile,  a  tada  se  neće  uvažavati  kajanje.

«Oni  koji  umiru  kao  nevjernici  neće  se  moći
od  kazne  iskupiti  ni  zlatom  koje  bi  Zemlju  prekrilo.
Njih  čeka  bolna  kazna  i  niko  im  neće  pomoći.»
(Kur'an,  Ali-Imran  91.  Ajet 1)

Teško  njima!

Sljedećeg  jutra,  po  već ustaljenom  redu  granate  su  nam  bile  budilnik.  «Parada»  granata  trajala  je  negdje  do  podneva.  U  pauzi granatiranja otac  bi  ponovo  otišao  u  svoju  družinu, a  majka  i  ja  popeli  bismo  se  na  sprat  kuće  u  kojoj  smo  živjeli.  Tu  su  stanovali  moji  nena  i  njen sin,  moj  drugi  od  četvorice  dajdža.  Zbog  upale  mozga  nekad  u  djetinjstvu ostala mu  je  posljedica.  Hramao  je  na  lijevu  nogu.  Zvao  sam ga Kiko,  jer  mi  je  bio  drag.  Mati  je  po  nekoj  navici  uhvatila  se  posla.  Kiko,  moj  dajdža  je  otišao  u  susjednu  sobu  gdje  su živjeli  njegovi ortaci  Ramiz,  Ramizov  brat  Kiko,  tačnije,  Mirsad,  te  Sead.  Pošto  je  on  otišao  pa  nisam  imao  s  kim  da  igram  karti,  i  ja  sam  se  prihvatio nekog  posla.  Uzeo  sam neku  ponjavu  u  ruke  i  izašao  na  terasu  da  je  otresem.  Znao  sam  da  to  otresanje  neće  biti  ništa  ni  s  čim,  ali eto,  samo  nešto  da  radim.  Taman  što  sam  krenuo  da  je otreosim,  negdje  blizu  kuće  pade  granata.  Pred  očima  mi  nešto  bljesnu  i  ja  se nađoh  zalijepljen  uza  zid.  Detonacija  granate  me  je  bacila  u  stranu  i  osjetio  sam  da  sam  leđima udario  u  nešto  tvrdo.  Nisam  tad  imao vremena  da  razmišljam  kud  ću  i  šta  ću  i  pustio  sam  instiktu  da  me  vodi.  Onako  ukočen  i  izbezumljen,  jednako  držeći  ponjavu  u  rukama, polahko  sam  vukao  nogu  za  nogom.  Odjednom  su  mi  se  noge  pretvorile  kao  u  neke  betonske  stubove  i  morao  sam  svu  snagu  utrošiti da  bih  jednu  nogu  pomakao.  Sva  sreća pa  su  vrata  bila  veoma  blizu,  inače,  onako  kako  sam  se  povlačio  nidokle  ne  bih  stigao.  Kako  sam prešao  kućni  prag  noge  mi  se  odjedanput  odlediše  i  same  potrčaše  u  sobu majci.  Ja  pred  majkom  onako  preblijedio  kao  kreč,  ispustih ponjavu,  stropošah  joj  se  u  naručje  i  počeh  grčevito  da  plačem.  Glasa  nije  uopšte  bilo,  valjda  se  i  on  prestravio,  ali su  suze  u  izobilju tekle.

Strah  me  je  valjda  natjerao  pa  sam  to  brzo  zaboravio.  Prođe  nekih  sat,  dva  granatiranja,  a  onda  ponovo  nastade  pauza.  Mati  i  ja  to iskoristismo  te  odosmo  u  prizemlje.  U  tim pauzama  što  insan  stigne  uraditi  i  uradiće,  ako  gdje  stigne  i  stići  će,  a  zadesi  li  se  na  pola puta  neće  ostati neokrnjen.  Sve  se  to  moralo  deverati   samo  radi  ukisle  četničke  krvi i  radi  osobnih  interesa  nekih  vlastodržaca.  Nije  se moglo  ni  nosem  proviriti  napolje,  jer  je  kiša  granata  postajala  sve  veća  i  jača.  Mogu  onda  misliti  kako  je  bilo  Rami  «hljebari». Koliko  li  je puta  njegov  život  bio  u  opasnosti?  Kakav  ja!  Ono  je  bila  samo  jedna  granata  ‐ na  terasi  ‐ a  koliko  je  tek  na  njega  granata  sasuto.

»Bože, Ti  pomozi!!!»

Ovo  je  bila  tek  jedna  u  nizu  od  stotina  hiljada  molitvi  što  su  navirale  i  izgovorene.  A  nisu  molitve  jedino  služile  da  brže  vrijeme  proleti, bilo  je  tu  još  mnogo  toga.  Moj  «Mali Princ»  bio  mi  je  velika  razonoda.  Kad  se  otac  vratio,  pošto  je  vidio  da  sam  sav  preblijedio  i uplašen,  rekao  mi  je  da  će  me  voditi  malo  napolje  kada  prestane  granatiranje.  Tako je  i  bilo.  Negdje  pred  mrak  prestala  je  pucnjava. Otac  je  ispunio  svoje  obećanje.  Krenuli  smo  nekom  njegovom  poznaniku  kovaču.  Pošto  je  put  prolazio  pored  kuće  u  kojoj  je živjelo dajdža  sa  porodicom  (nica  Sena)  i  pošto  smo  tim  putem  mi  prolazili,  ja  rekoh  ocu  da  odoh  kod  njih.  On  mi  na  to  uzvrati  naredbom  da nigdje  ne  smijem  od  njih  otići  i da  će  on  doći  po  mene  kad  se  bude  vratio  od  kovača.  Otišli  smo,  svako  svojim  putem.  Čim  sam  ušao u  kuću  priletio  sam  Edi  i  Dadi  da  se  igram.  Oni  su  mi  pokazali  svoje sklonište  u  kojem  su  se,  kao  i  ja  za  vrijeme  granatiranja,  skrivali. Nije  to  bilo  ni  nalik  mom  zamrzivaču.  Bio  je  to  neki  sto  uklopljen  u  ćošak  između  trosjeda  i  drugog  stola. Ispod su  kao,  i  kod  mene  bile prostrte  spužve  i  postavljeni  jastuci  te  je  tako  izgledalo  kao  mali  kućerak.  Sve  je  bilo  tako  lijepo,  ali  ne  bi  ja  bio  ja  kad  bi  negdje  s mirom  sjedio  pa makar  i  petnaest  minuta.  Neka  me  je čudna  moja  narav  «istjerala»  napolje  i  to  s  namjerom  da  odem  ocu  koji  me  je fino  zamolio  da  nikud  ne  idem  iz  kuće  mojih  rođaka.  Na obližnjem  mostu  presrete  me  granata,  baš  kao  i  ona  koja  me  je  presrela  na balkonu  kod  nane.  Sad,  za  razliku  od  onda,  bio  sam  na  otvorenom  te  me  je  tako  bilo  više  strah. Od  detonacije  mi  noge  klecnuše,  te posrnuh,  ali  ipak  ostadoh  na  nogama  i  za  veliko  Božije  čudo  neka  se  snaga  u  meni  probudi  da  sam  trčao  kao  balistički  projektil,  ali  u bescilje.  Ni  do  danas  ne  mogu  da  razaznam  kuda  sam  to  ja  trčao  i  kako  sam  dospio  kući.  Majka  mi  nakon  šest  ‐ sedam  godina  govori kako  je  ona  došla  po  nas  kod  kovača. To  mi  je  izgledalo  pomalo  suludo,  ali  majka  što  može  to  nemože  niko  na  svijetu.

«Džennet  je  pod  majčinim  nogama.» (Hadis)

Sad  je  na  vama  da  mi  vjerujeta  ako  hoćete.

Tako  prođe  i  taj  pakleni  četvrti  dan,  čiji  i  kraj  i  početak  mi  je  još  uvijek  pod  debelim  slojem  prašine  u  zahrađaloj  sehari  sjećanja.

Sada  se  sjećam  da  sam  tih  dana  puno  hodao,  mada  ne  znam  kako  sam  uspjevao  i  s  kim  sam  išao.  Išao  sam,  naprimjer  kod  svoje  strine Fate,  da  mi  salije  stravu  ,  dolje  niz srebreničku  cestu  do  jedne  velike  kuće  preko  puta  autobuske  stanice.  Moja  strina  nije  živjela  tu nego mnogo  niže,  ali  je  tu  živjela  moja  tetka  Munevera,  pa  je  strina  dolazila  kod nje.  Kada  bi  strina  došla  kod  tetke  gdje  sam  bio  ja,  stavila bi odmah  komad  olova  u  neku  kašiku  pa  u  peć.  Dok  se  olovo  topilo  ona  bi  pripremila  posudu  sa  vodom.  Sve  mi  je to  izgledalo  nekako vještački.  Nakon  što  bi  se olovo  istopilo  ona  bi  prinijela  to  i  posudu  sa  vodom  meni.  Preko  glave  bi  mi  stavila  neku  tkaninu  i  onda  bacila olovo  u  vodu.  Olovo bi  prsnulo,  a  ona  bi  nešto  raspoznavala  od  oblika  koji  se  formira.  Ja  nisam  vidio  nikakvu  korist  od  toga,  mada  su  mi to  saljevali  radi  straha,  ali  i  nakon  toga  strah  nije  odlazio. Išao  sam  i  kod  tetke  Safete  koja  je  živjela  blizu  mojih  rođaka.  Išao  sam  i  u  babino  društvo.  Sada  se  sjećam  da  sam  svuda  lutao,  mada  to  lutanje  nije  bilo  onako  kako  izgleda, jer  nisam  mogao  da  ostanem  napolju duže  od  pet  minuta.  Ostanem  li  duže  od  tog  roka  samo  dragi  Bog  zna  šta  bi  se  sa  mnom  desilo.

(Bportal.ba)

NASTAVAK: DUM-DUM, MECI NA UDRČU