Čuvajmo Srebrenicu

Priča o legendarnom Osmanu Đuderiji: “Namjerio se tenk na Osmana i tenk je vidio ko je Osman”

Autor: Mirsad Sinanović

Svakome ko dođe na Igman, bivši borci pričaju kako je Osman Đuderija savladʹo oklopnog tenka. To i ne bi bilo toliko poznato da borba sa srpskim vojnicima nije imala sretan i zanimljiv završetak.

Bilo je to u topliom julu. Srpski vojnici podigli su veliku vojsku kako bi sa svih strana opkolili Sarajevo. Preko uzvišenja Rogoj i malog mjesta Trnovo, i s druge strane planine Bjelašnice, krenuli su prema Igmanu. A naši borci, žene i djeca mogli su samo preko Igmana izlaziti iz Sarajeva i ići u slobodne gradove.

I, eto, srpski vojnici krenuli su tenkovima u ovu ofanzivu. Kao aždahe. Ništa im nije moglo ostati na putu. U svakom selu na koje su nailazili palili su kuće, štale i sijeno u naviljku. Nene i majke sa djecom u koloni bježali su prema Pazariću i Tarčinu. Odraslija djeca tjerala su ovce i stoku ispred sebe.

Iz ovih dana potiče Osmanovo junaštvo. Da se kaže, Osman nije sam savladao srpske vojnike, niti je sam spasio žene i djecu, ali je u ovoj borbi ispao pravi gazija. Kada su srpski vojnici popalili sela, namjerili su se na jedno poveliko brdo na Igmanu koje je narod ovoga kraja zvao Proskok. Tu su ih dočekali borci iz fočanske jedinice. Predvodio ih je hrabri komandant Dževad Hanjalić. Palikuće su mislili su da će lahko zauzeti ovo brdo na Igmanu, ali su se prevarili. Džaba im je bilo što su jurišali. I što su naše borce gađali iz tenkova. Sve im je bilo zaludu. Kasnije je bilo ono o čemu danas mnogi borci pričaju.

Srpski vojnici su prije mraka, nakon zatišja, napali iznenada, ovaj put sa osam tenkova. Ove gvozdene grdosije gruhale su i brektale da se šuma prolamala od buke. Svako živ bi se skamenio od straha. Sve se kršilo i lomilo. Kao da osam aždaha plamenim jezicima hoće sve spržiti. Iza tenkova, kao đoje, krili su se srpski vojnici. Mislili su da će ovako sakriveni osvojiti Proskok i da će se popeti na vrh Igmana.

Našim borcima krenulo je sve naopako. Neki su se, beli, i uplašili ovih gvozdenih smrtonosnica, što i nije sramota. I onim najhrabrijim nije bilo pravo kada im je komandant Hanjalić rekao da su potrošili metke. Pa, haj’ ti sad? Kako bez metaka? Borci su šutjeli i čekali.

I, tako, dva tenka, prije drugih, došli su do rovova u kojima su bili naši borci. Mogli su ih pregaziti. U tim dugačkim sekundama, kada se odlučivalo o životu i smrti, komandant Dževad naredio je borcu do sebe:

“Osmane, gdje ti je top?

“Kakav top, komandante!? Znaš da njime nisam nikada gađao tenkove, samo srpske rovove, i to s brda na brdo. Tako su u njemu podešeni nišani. Znaš i sam, komandante.

“Osmane, uzmi top i gađaj tenk!

Povezani članci

“Ama…

“Osmane, uzmi top i gađaj tenk!

“Razumijem, komandante!”

Oči boraca bile su uprte u Osmana. Znali su da ih čeka borba prsa u prsa, ali su čekali da vide šta će on uraditi. Osman je, kao da je puška, podigao kineski bestrzajni top na rame i počeo nišaniti. Tražio je pogodnu poziciju. Ali se cijev na kupoli tenka polahko okretala prema Osmanu. Našao se oči u oči s tenkom. Ko li će prije opaliti. Borcima su se sekunde činile kao sati. I, Osman prvi opali. Pogodio je točkove-gusjenice, a nakon toga kupolu. Tenk se zapalio. Sa topom na ramenu, potrčao je prema drugom tenku.

Naši borci, koji su ovaj mejdan usplahireno posmatrali, trgli su se iz obamrlosti koja im je prikovala noge za zemlju i krenuli. Srpski vojnici kao bez glave bježali su nizbrdo, prema selu Dejčići.

Mlađi borci, koji su mogli dobro trčati, gonili su ih podaleko, a oni stariji, na čelu sa Osmanom Đuderijom, ostali su na položajima.

Eto, što je Osman ispao gazija u ovoj borbi! Srpskoj aždahi polomljeni su zubi na Proskoku.

– Najviše žalim što mi drugi tenk umače – pričao je te noći Osman borcima – okrenuo se nazad i pobjegao koliko ga gusjenice nose. Da se moglo, uprtio bih top i stigao ga do kraja kose. Ali šta je – tu je. Jeste da to nema u vojnim školama, ali šta ćeš, u pravu je komandant Hanjalić: More top na tenka. Viđeli smo da more.

Osman Đuderija ratovao je na goraždanskom bojištu. Specijalnost mu je bilo uništenje mitraljeskih gnijezda i rovova iz topa. Ali, nakon ovoga podviga na Igmanu, sve ove specijalnosti su mu pale u vodu. Borci su ga prozvali raznim nadimcima: Osman Tenkoubica, Graditelj Obale Tenkovače, Tobdžija s Ramena, Kinez Bestrzajac.

A kada neko dosadno priupita borce o ovome događaju, oni ljubomorno odgovore:

“Namjerio se tenk na Osmana i tenk je vidio ko je Osman.”

(saff.ba)