ratko mladić

Haški zatvorenici su zbog pandemje COVID-19 su u potpunoj izolaciji i kontaktiraju s porodicama samo telefonom, piše “Radio Sarajevo”.

U izolaciji je i ratni zločinac Ratko Mladić.

Njegov sin Darko Mladić je za Večernje novosti izjavio da se novi soj koronavirusa pojavio u zatvoru, ali ne u zgradi gdje se nalazi Mladić, te da ima deset dana od kada su posjete zabranjene.

“Kako nam je rekao telefonom izolovani su, a čuvari mu samo prilaze da daju da popije lekove. Pošto ima ozbiljne probleme sa visokim pritiskom rekli su mu da traži aparat pa da sam meri, ali ne znam da li ga je dobio”, izjavio je Darko Mladić.

Rekao je da haškog osuđenika ne može posjetiti ni njegov advokat.

“Vjerovatno će mu odložiti i operaciju, ali ponovo nemamo nikakav uvid u njegovo zdravstveno stanje”, kazao je Darko Mladić.

Na poluzatvorenom dijelu statusne konferencije Mehanizmu se obratio jedan od Mladićevih advokata Dragan Ivetić

Bivši komandant Vojske Republike Srpske (VRS) Ratko Mladić ponovo se požalio na loše zdravstveno stanje na statusnoj konferenciji pred Mehanizmom za međunarodne tribunale u Haagu.

Mladić je u svom obraćanju istakao kako osoblje u pritvorskoj jedinici daje medicinsku dokumentaciju na jeziku koji on ne razumije, a koju potom prevode njegovi advokati. Pojasnio je da se u medicinskoj dokumentaciji ponavlja da je njegovo stanje stabilno i nepromijenjeno, piše Balkanska istraživačka mreža BiH (BIRN).

“Ja sam sve lošijeg zdravlja, a nisam ljekar da bih znao zbog čega”, istakao je Mladić.

Mladić je rekao i da mu je u njegovim godinama važno da prisustvuje godišnjici i spomenu najmilijih.

“Ove godine navršava se 25 godina od smrti moje kćerke Ane, koja je ubijena sa 23 godine”, kazao je Mladić, dodavši i da nije bio na počivalištima svoje majke i brata, niti se oprostio s njima.

Na poluzatvorenom dijelu statusne konferencije Mehanizmu se obratio jedan od Mladićevih advokata Dragan Ivetić.

Statusnom konferencijom predsjedavala je Prisca Nyambe iz Zambije, koja je postavljena u Apelaciono vijeće nakon što su iz njega, na zahtjev Odbrane, odlukom sudije Jean-Claudea Antonettija izuzeti predsjedavajući Theodor Meron i članovi Carmel Agius i Liu Daqun zbog “utiska da su pristrasni”.

Posljednja statusna konferencija održana je u novembru prošle godine, kada se Mladić također žalio na loše zdravstveno stanje.

Mladića je Haški tribunal prvostepenom presudom proglasio krivim za srebrenički genocid, progon Bošnjaka i Hrvata širom BiH, terorisanje stanovništva Sarajeva i uzimanje pripadnika UNPROFOR-a za taoce. Osuđen je na doživotni zatvor.

Mladić je na tu presudu uložio žalbu, ali je to učinilo i Haško tužilaštvo, tražeći da on bude proglašen krivim i za genocid u još šest opština.

Žalbeni postupak, u kojem predstoji usmena rasprava, bit će duži nego što je planirano zbog izuzeća sudija.

Autor: BIRN

Prema Vukčevićevim riječima, Darko Mladić je iznio i neistinu kada je rekao da je “u trenutku hapšenja Mladić mogao da puca”. “Na stolu u toj prostoriji su bila dva pištolja, jedan neispravni Glok, a drugi Zastavin, ali Mladić se njima nije ni primicao”, opisao je Vukčević, ali nije želeo da iznosi više detalja.

U pogledu suočavanja s prošlošću, Srbija se “vraća unazad” i djeluje kao društvo koje ne pokazuje empatiju prema žrtvama, izjavio je u intervjuu FoNetu bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, koji smatra da premijerka, negiranjem genocida u Srebrenici, “baca ljagu na nas”.

On je, u okviru serijala razgovora Kvaka 23, upozorio da medijska promocija ljudi koji su osuđeni za ratne zločine kreira u svesti mladih sliku da su oni učinili herojska djela.

Upitan da li su problemi sa Kosovom posljedica i toga što je pitanje statusa pretpostavljeno pomirenju i suočavanju sa prošlošću obje strane, Vukčević je novinarki Danici Vučenić rekao da je to “domen politike”, ali da može da kaže “da u svakom slučaju nismo uspjeli”.

On ukazuje da se u regionalnoj komunikaciji generalno “forsira mržnja, a ne tolerancija, odnosno pomirenje” i napominje da je politička klima u zemlji takva da se “daje prostor ljudima koji su osuđeni ratni zločinci”.

“Povrh svega, član parlamenta je čovjek koji je pravosnažno osuđen i koji sudjeluje u izglasavanju zakona, što je udar na parlament”, ocenio je Vukčević.

“Začuđen našim trijumfalizmom u pogledu članstva Kosova u Interpolu”, on je predočio da je Priština to doživjela kao poraz, “jer je posljedica cijele situacije i uvođenja taksi da su naši ljudi tamo ugroženi”. Vukčević je podsjetio da sa kosovskim insititucijama, dok je bio tužilac, “nije bilo saradnje”, ali da je saradnja sa Euleksom “bila veoma dobra” i da su on i njegovi zamjenici odlazili na Kosovo i da se čak jednom prilikom “jedan od zamjenika sreo sa Haradinajem”.

“Od slučaja Žuta kuća više nema ništa”

Osvrćući se na slučaj “Žuta kuća”, Vukčević je ukazao da pogrešnu percepciju da je za njegovo otkrivanje zaslužan Dik Marti, umjesto tužilaštvo Srbije, ali je rezignirano primjetio da “sada od tog slučaja više nema ništa”.

Prema njegovom stavu, “najgore je što se urušavaju institucije, uključujući i Tužilaštvo za ratne zločine, u kome između ostalog imate formiranu radnu grupu, koja kao prikuplja dokaze za zločine izvršene nad Srbima, a na čijem čelu je jedan poslanik”.

Riječ je o poslaniku Milovanu Drecunu, koji je, prema rečima Vukčevića, svojevremeno bio i dio predmeta koji se odnosio na govor mržnje i ratno huškanje u medijima tokom ratova devedesetih. “Nedopustivo je, strašno i protivzakonito da se zakonodavna i bilo koja druga vlast meša u rad Tužilaštva za ratne zločine i uopšte u bilo koju pravosudnu instituciju, a mi sad toga imamo koliko hoćete”, predočio je Vukčević.

On je konstatovao da su stvari na regionalnom nivou, u pogledu saradnje tužilaštava, u jednom trenutku “postale pozitivne” i da su izveštaji koje su Karla del Ponte i Serž Bramerc podnosili Savjetu bezbjednosti bili “pozitivni”. Vukčević je ilustrovao da je saradnja Beograda, Zagreba i Sarajeva bila “dnevna” i da je to funkcionisalo, ali da se odjednom “sve raspršilo”, jer se u svim zemljama “promjenila politička klima”. Na pitanje da li to znači, kada je riječ o Srbiji, da djelovanje insititucija, poput Tužilaštva za ratne zločine, zavisi od političke klime, on je odgovorio da “mnoge stvari zavise i od ličnosti”.

“Takve institucije moraju da predvode snažne i ličnosti sa integritetom”, istakao je Vukčević i potvrdio da je, kao tužilac za ratne zločine, imao pritiske, naročito “u periodu vlade Vojislava Koštunice, ali da nije trpeo posledice”.

U početku “pristojna komunikacija sa Vučićem”, pa…
Na pitanje zašto je njegova komunikacija sa Aleksandrom Vučićem, na početku vlasti Srpske napredne stranke, bila dobra, a potom je potpuno nestala, Vukčević je ispričao da ga je, po dolasku na vlast, Vučić pozvao “preko jednog čoveka”. Nije želeo da pomene ime, ali je istakao da su on i Vučić “uspostavili pristojnu i korektnu komunikaciju”.

“Međutim, ta komunikacija je prestala i sam kraj je bio vrlo loš. Ja sam posle brzo otišao iz tužilaštva”, rekao je Vukčević i ocjenio da je ta insititucija danas “maltene urušena”, da “skoro ne radi ništa” i “sluša želje političkih vlasti”.

Upitan o relativizaciji zločina, medijskoj promociji osuđenih za ratne zločine i uključenju “deda Ratka” u program televizije sa nacionalnom frekvencijom, Vukčević je predočio da je to pitanje, prije svega, “vlasti i njihovog odnosa prema prošlosti, a ne tužilaštva”.

On se osvrnuo i na nedavni intervju Ane Brnabić za DW, rekavši da je “začuđen da se toliko za taj intervju nije pripremila, jer mu je djelovala kao štreberka”.

“Ona mora da zna da, kao članica Ujedinjenih nacija, mi moramo da poštujemo međunarodne organizacije, poput Haškog tribunala sa kojim imamo i zakon o saradnji, dve pravosnažne presude za genocid, uključujući i Rezoluciju o Srebrenici koja se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu”, obrazložio je Vukčević. “Dakle, konstatovano je da se tamo desio genocid i tačka, to je gotovo, ne možete to da negirate”, poručio je Vukčević i ocjenio da takav stav premijerke “na nas baca ljagu”.

“Znate, svaki narod ima vladu kakvu zaslužuje, ali premijerka nas takvim stavovima u velikoj mjeri vraća unazad”, ocjenio je Vukčević, koga to podsjeća na “situaciju kada je onaj mučeni Kostić, u trenutku kada su nam uvodili sankcije, rekao kako ćemo jesti korjenje”. On je primjetio i da stavovi ministarke pravde, pa i premijerke, da Haški sud nje učinio dovoljno na polju pomirenja, govore da “one ne shvataju ulogu Suda”.

Sud se bavi činjenicama i presudama, “a pomirenje bi, na osnovu tih činjenica, trebalo da grade one, odnosno političari”, naglasio je Vukčević.

Upitan zašto u domaćem postupku za Srebrenicu, koji je pokrenut još dok je i sam bio tužilac, djelo nije kvalifikovano kao genocid, već kao ratni zločin i da li to znači da i samo tužilaštvo učestvuje u negiranju te presude, on je odgovorio negativno. Vukčević je precizirao da su “optuženi konkretni ljudi i da svako odgovara u okviru svog umišljaja”.

Prema njegovim riječima, “osobe kao što su Karadžić, Mladić, Tolimir, odgovaraju za genocid, jer je u njihovoj svijesti postojala genocidna namera”. “A za ove optužene u Srbiji nismo našli dokaze da su imali genocidnu namjeru”. Zato smo ih optužili za ratni zločin, nema “nikakve veze između stava Brnabićke i ovog”, rekao je Vučević.

Na pitanje da li smo u pogledu suočavanja sa prošlošću “džabe krečili”, on je priznao da “mu to veoma teško pada”. Vukčević podsjeća da se jedan cijeli tim ljudi trudio da izruči optužene, što je bio veoma težak posao, i da ispunjava međunarodne obaveze, a da se sada dešava ovo što se dešava”.

Odogovarajući na pitanje da li država, bez obzira ko je na vlasti, nikada nije stala iza suočavanja sa prošlošću i suđenja za ratne zločine, on je rekao “da mu je teško da odgovori na to pitanje, ali da se vlast ne može izuzeti i da bi se ta konstatacija mogla odnositi na ovu vlast”. Vukčeviću “ne pada lako” sve ovo što se dešava i smatra da je to “veoma loše” za društvo, “koje ne pokazuje empatiju prema žrtvama i što nema pijeteta prema žrtvama”.

“A to je bila premisa kada je Tužilaštvo za ratne zločine prije 15 godina počelo da radi – pijetet prema žrtvama i pravda za njihove porodice”, zaključio je Vukčević.

“Mladićev sin izneo na TV niz netačnosti”

Sin Ratka Mladića nedavno je izneo niz netačnosti u televizijskoj emisiji u kojoj se njegov otac telefonom uključio u program, izjavio je Vukčević. On je rekao da je bilo pritisaka na porodicu Mladić dok se tragalo za ovim haškim optuženikom, ali da “nije tačno da je supruga Darka Mladića, Biljana dobila otkaz u Telekomu”.

“Koliko se sećam, tadašnji direktor Telekoma Branko Radujko, premjestio je u Podgoricu, ona je to odbila i zbog toga je dobila otkaz”, ispričao je Vukčević.

Međutim, onog momenta kad je uhapšen Ratko Mladić, napomenuo je Vukčević, “pokojni Miodrag Rakić pozvao je Radujka i naložio mu, tako da kažem, da se ona odmah vrati”.

Prema Vukčevićevim riječima, Darko Mladić je iznio i neistinu kada je rekao da je “u trenutku hapšenja Mladić mogao da puca”. “Na stolu u toj prostoriji su bila dva pištolja, jedan neispravni Glok, a drugi Zastavin, ali Mladić se njima nije ni primicao”, opisao je Vukčević, ali nije želeo da iznosi više detalja.

(SB)

Osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić, preko svoga sina Darka, poslao je poruku političarima u Republici Srpskoj

Ratko Mladić želi da se očuva Republika Srpska, prevaziđu svađe i da dođe do pomirenja između glavnih srpskih političkih faktora, rekao je njegov sin Darko Mladić.

“On smatra da je prioritet da prestane svađa u Republici Srpskoj i da se glavni politički akteri dogovore o minimumu nacionalnih interesa Srpske. Svi oni u Haagu bili bi srećni kada bi vidjeli da je došlo do dogovora”, rekao je Mladić junior za “Glas Srpske”.

On je naveo da je u pripremi novi podnesak kojim će tražiti da njegovog oca puste na slobodu radi liječenja, tvrdeći kako u Haagu nema adekvatno liječenje, te se nada da će novo vijeće biti mnogo objektivnije.

(SB)

– Prije su govorili da je razmatranje u decembru 2019. godine, ali sada je taj datum promijenjen. Ne zna se kada će ga razmatrati – napominje Darko Mladić.

Porodica generala Ratka Mladića, koji služi doživotnu kaznu u zatvoru u Hagu, zabrinuta je za njegovo zdravstveno stanje i zahtijeva da bude odveden na liječenje u Rusiju ili Srbiju, izjavio je generalov sin Darko Mladić u ruskoj Dumi.

– Radimo na novim zahtjevima da bi ga odmah pustili na liječenje u Rusiju ili Beograd, jer uslovi u kojima boravi ne doprinose poboljšanju njegovog zdravlja – rekao je Darko Mladić na prezentaciji knjige u Dumi.

On je naveo da je zdravlje generala uglavnom stabilno, ali da je porodica zabrinuta, jer Mladićevi najbliži ne vjeruju haškim ljekarima, prenosi “Sputnjik”.

– Imao je tri jaka moždana udara, mnogo manjih udara, infarkt. Prošlog ljeta sve vrijeme mu je skakao pritisak. Imao je pritisak 220, a haški ljekari su rekli da je to za njega normalno. Ruski i srpski ljekari skretali su pažnju da mu je pogrešno liječen pritisak. Davani su mu lijekovi koji se međusobno ne kombinuju – ukazao je Darko Mladić.

On je naveo da porodica dugo nije dobijala informacije zdravlju generala Mladića.

– Zašto kažem da je Rusija spasila život generalu Mladiću? Zato što je problem njegovog zdravlja bio prisutan svih ovih godina. Upravo Rusija je poslala ljekare koji su utvrdili pravo stanje njegovog zdravlja. Pre toga ljekari iz Haga nisu davali nikakve informacije o njegovom zdravstvenom stanju – u avgustu su mu snimili glavu, ali nam nisu davali snimak, samo opis da je došlo do nekog pogoršanja. Ali, onog dana kada su odlučili da zamijene sudije, ljekari su odmah pozvali advokate i dali im snimak – naveo je Darko Mladić.

On je rekao da porodica strahuje da Ratko Mladić ne doživi razmatranje žalbe na presudu, budući da datum razmatranja za sada nije poznat.

– Prije su govorili da je razmatranje u decembru 2019. godine, ali sada je taj datum promijenjen. Ne zna se kada će ga razmatrati – napominje Darko Mladić.

General Ratko Mladić nalazi se u pritvoru u Hagu od 2011. godine, a prvostepenom presudom osuđen je na doživotnu kaznu zatvora.

(SB)

Svi oficiri Vojske Republike Srpske koji su učestvovali u genocidu u Srebrenici 1995. godine primali su platu Vojske Jugoslavije i sada su penzioneri Srbije, rečeno je danas tokom „Javnog časa o sudski utvrđenim činjenicama o genocidu u Srebrenici“, čiji je organizator Fond za humanitarno pravo (FHP).

Bježeći od riječi genocid smo pobjegli od istine i izuzimamo ulogu Srbije u ratu u BiH i drugim ratovima, naveo je Nemanja Stjepanović iz FHP, uz konstataciju da nikada nije postojalo ovakvo ćutanje vrha srpske politike o Srebrenici.

To ukazuje na pokušaj da se Srebrenica gurne pod tepih, izjavio je Stjepanović i dodao: Dužnost svih nas je da saznamo šta se desilo i to prenesemo novim generacijama. Ali, daleko smo od spremnosti da sagledamo činjenice.

Stjepanović je rekao da izjava potpredsjednika Socijalističke partije Srbije Predraga Markovića o „privremenoj“ granici na Drini između Srbije i Republike Srpske govori „da se nije odustalo od koncepta koji je doveo do Srebrenice, višegodišnje opsade Sarajeva, hiljada izbeglica“.

Taj koncept predviđa teritorijalno uvećanje, etnički čista područja, izjavio je Stjepanović.

On je rekao da je 10. jula 2005. na novosadskom festivalu Egzit održan minut ćutanja za srebreničke žrtve, ali da je „danas to nezamislivo“.

To se neće dogoditi ni ove, ni narednih godina. Oko nas šetaju ljudi koji su učestvovali u zločinu u Srebrenici, a niko ih ne dira, konstatovao je Stjepanović.

On je iznio podatak da je 30 Muslimana iz Srebrenice pobjeglo u Srbiju. Ovdje su uhapšeni, ispitivani su, a zatim predati policiji i vojsci Republike Srpske i 24 ih je ubijena, izjavio je Stjepanović.

Prema njegovim riječima, zločin u Srebrenici je izgledao kao „fabrika ubijanja“.

Radilo se po smjenama, vrlo organizovano. Masovne grobnice su bile unaprijed iskopane, izjavio je Stjepanović.

(Saff.ba)

Darko Mladić, sin generala Ratka Mladića, ocijenio je da je Tužilaštvo Mehanizma za krivične sudove očajno jer je izgubilo pristrasne sudije u procesu protiv njegovog oca, pa se stoga žalilo protiv konačne odluke, iako znaju da nemaju pravo žalbe.

– Svi oni znaju da nemaju pravo žalbe i da moraju da prihvate to tako. Mi smo mnogo nepravde prihvatili i progutali u prethodnom periodu. Nadam se da ćemo sada imati bolju situaciju, pravednije suđenje, a to Tužiocu očigledno smeta – rekao je Darko Mladić Srni.

On je istakao da nije posao tužioca da se bavi sudijama nego da radi svoj posao.

– Oni su navikli već predugo na jedno drugačije poimanje prava – rekao je Mladić i dodao da, nakon što je prethodna žalba Tužilaštva zbog diskvalifikacije troje sudija odbačena, a sada zahtijevaju da neko ponovo odlučuje o tome, dokazuje da su sudije bile pristrasne.

Mladić je ocijenio da Tužilaštvo na ovaj način pokušava da “kreira jednu novu situaciju”, ali misli da u tome neće uspjeti.

– To bi bilo nasilje da se promijeni, a mislim i da nemaju načina da to promjene. Samo ponašanje Tužilaštva nam daje nadu da ćemo imati pravednije i fer sudije u nastavku – rekao je Mladić.

On je pojasnio da su sada dobili vijeće koje je imenovao sudija Vilijam Sekule, čije je izuzeće iz svog predmeta inače zatražio Radovan Karadžić, a koje će da odluči da li su oni uopšte imali pravo na žalbu zato što su već odbijeni.

– Oni su sada iskoristili Karadžićevu žalbu protiv sudije u njegovom predmetu da bi ponovo tražili da neko veće odlučuje imaju li oni pravo na žalbu ili ne. Tako da, sada i ako dobiju, argumentacija ostaje ista jer jednostavno ne mogu da dobiju osim nasiljem – rekao je Mladić.

Beogradske “Večernje novosti” prenijele su da je sudija Vilijam Sekule formirao sudsko vijeće koje će odlučiti da li Tužilaštvo u Mladićevom predmetu ima pravo da se žali na odluku sudije Žana Kloda Antonetija da diskvalifikuje sudije Teodora Merona, Karmela Ađijusa i Lija Daćuna zbog pristrasnosti.

Navedeno je da je Sekule u to vijeće postavio Kenijca Lija Muthoga, Danca Vagna Jonsena i Engleza Bena Emersona, čime se praktično postupak vraća korak unazad, jer se sada razmatra ima li Tužilaštvo pravo na žalbu, koja je već odbačena.

Tužilaštvo se početkom septembra žalilo na odluku Antonetija, koji je poslije diskvalifikacije imenovao troje novih sudija u Mladićevo apelaciono vijeće, i zatražilo da se obrazuje tročlana sudska komisija koja će ponovo razmatrati Mladićev zahtjev za diskvalifikaciju.

Sudija koji je odlučivao o tome DŽozef Masanče zaključio je da ne postoji pravni osnov za takvu žalbu i da pravila po kojima funkcioniše Mehanizam u Hagu ne pružaju podršku da Tužilaštvo podnese takav zahtjev na sudsku odluku.

Međutim, oni su se potom žalili sljedećem sudiji po rangu, Sekuleu, koji je prihvatio njihov zahtjev da se formira tročlano vijeće, koje će to razmotriti.

Novo žalbeno vijeće Ratka Mladića, formirano poslije diskvalifikacije Merona Ađijusa i Daćuna, čine predsjedavajući Priska Matimba Nijambe, Aminata Luis N`gums, Gberdao Gustave Kam, Sejmor Patom i Elizabeta Ibanda Nahamia.

Oni bi pravosnažnu presudu trebalo da donesu do kraja 2020. godine

(SB)

Stajala sam 11. jula u Potočarima u krugu fabrike sa ostalim Bošnjacima, koje će kasnije srpski vojnici krvnički ubijati. Bila sam do ograde fabrike pa se ispred mene odjednom pojavio zločinac Ratko Mladić. Slušala sam kako vojniku govori da “vojska pohvata što više živih muslimana, a one koje ne može uhvatiti da ubijaju čime mogu”. Taj vojnik je bio Mile.

“U Derventi smo zajedno išli u školu. Nije se ni obazirao na mene”, kaže u razgovoru za bh. novinsku agenciju Patria Naza Gabeljić, tada 19-godišnja mlada majka. Dok su četnici klali i ubijali svega nekoliko metara od nje, u jednoj ruci je držala sedmomjesečnog sina, a kćerka, koja je imala dvije i po godine, držala joj se uplakana za nogavicu pantalona. Naza se za Asima udala u januaru 1992. godine. On obrazovani tehničar iz sela Bučinovići kod Srebrenice, ona lijepa Zvorničanka prepuna života i elana.

Nakon što su se uzeli, odselili su se u Brezu jer je Asim imao odličan posao u brezanskom rudniku. Sudbina je htjela da u aprilu 1992. godine odu u posjetu njenim roditeljima. Tad će upasti u najveću četničku zamku, u kojoj će od ‘92 do ‘95. godine srpska vojska ubiti više od 10.000 Bošnjaka. Tu golgotu Asim nije uspio preživjeti. Dao je život braneći Srebrenicu od srpskog agresora. Naza je živa. Danas živi u Podlugovima. Sa dvoje maloljetne djece izašla je sa posljednjim konvojima izbjeglica 11. jula iz opkoljene Srebrenice.

U ekskluzivnom razgovoru za novinsku agenciju Patria ispričala je kako je na tom putu, koji je za nju trajao vječnost, gledala smrti u oči nekoliko puta. Svjedok je silovanja maloljetne djevojke koja će se po dolasku na slobodnu teritoriju Dubrava kod Tuzle, svega 15 minuta poslije, objesiti o stablo. Fotografija čestite djevojke kako visi obješena, jer nije mogla podnijeti da su joj četnici udarili na obraz, obišla je i zgrozila cijeli svijet. – Srpski vojnici su zaustavili konvoj sa izbjeglicama u mjestu Luka.

Odvajali su žene i odvodili da ih siluju. Kada su mene poveli, prišao je jedan srpski vojnik i zaprijetio ovom što me poveo za ruku da će ga ubiti ako me dohvati. Rekao mu je: “Ako dohvatiš više i jednu ženu, neće ti trebati balija, ja ću te ubiti do mraka”. Ne znam zbog čega je to uradio, ali me iz nekog razloga spasio”, kaže Naza.

Srpskog vojnika više nikada nije vidjela. Djevojka koja će se kasnije objesiti nije imala Nazinu sreću. Naza je ne poznaje. Ne zna joj ni ime. Sa njom je samo bila u grupi žena koje su četnici odvajali i odvodili u kuću gdje su ih silovali. Naza kaže kako su iz te kuće dopirali krici žena: “Nemojte molim vas pred djecom”. Poslije su žene vraćali u autobus i kamione i konvoj puštali dalje prema Kladnju. Sa djecom, majkom, bratom i svekrvom Naza će se tog 11. jula uspjeti ukrcati na autobus spasa koji ih je dovezao do slobodne Tuzle.

Prisjeća se da kada su ulazili u autobus, ispred nje je bio jedan dedo koji je imao više od 80 godina. Vodio je malog unuka. Onda su prišli srpski vojnici i uzeli mu to dijete. Odveli su da ga ubiju. Dedo je plakao i pokušao objasiti da je njegov unuk gluhonijem i kako on nikome nije ništa zlo učinio.

“Tad je dedi prišao srpski vojnik i rekao: “Dedo, nemoj se sekirati, nećeš mnogo patiti, i ti ćeš brzo crknuti”. Tog dedu su, kaže Naza, poslije izveli iz autobusa i zaklali pred njenim očima.

“Moja nana Fata bila je upravu. Sve ono što su četnici radili u ratovima prije posljednje agresije na BiH, sada su ponovili. I ponovit će ponovo ako im se ukaže prilika za to”, kaže Naza, piše Patria.

Stekao se utisak da se mi odlično poznajemo a ne poznajemo se uopšte. I meni je onda Milošević rekao da mu skrenem pažnju da se ne pojavljuje više u javnosti. Kada sam to rekao Mladiću on je rekao: Slušaj bre, prenesi ti Miloševiću a i ti da znaš, ja sam srpski general, radite šta hoćete. Možete da me hapsite…” I ustade i ode.

Nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije u intervjuu datom za Balkan Info otkrio šta je Ratko Mladić poručio Slobodanu Miloševiću, šta je savjetovao Zorana Đinđića.

MLADIĆEVA PORUKA MILOŠEVIĆU

“Mladić je viđen na promociji potporučnika na Vojnoj akademiji u Beogradu. To je bilo u septembru 2000, Milošević je primio raport. I onda su odjednom novinari na zaprepašćenje njega nas generala i ostalih vojnih predstavnika i diplomata potrčali u drugi deo prostorije. Milošević nas pitao šta se dešava i mi saznamo da je došao Ratko Mladić. Onda nas je Milošević napao i pitao da li smo ga mi zvali. Mi smo rekli da nismo nego da je on samo došao”, rekao je Pavković.

U jednom trenutku je Mladić počeo da mu dobacuje i viče.

– Ej, gde si Pavkoviću. Ja sam bio na Kosovu, ja znam bolje Kosovo od tebe.

Stekao se utisak da se mi odlično poznajemo a ne poznajemo se uopšte. I meni je onda Milošević rekao da mu skrenem pažnju da se ne pojavljuje više u javnosti. Kada sam to rekao Mladiću on je rekao: Slušaj bre, prenesi ti Miloševiću a i ti da znaš, ja sam srpski general, radite šta hoćete. Možete da me hapsite…” I ustade i ode.

SAVET ZA ZORANA ĐINĐIĆA

Sećam se da sam jednom sa Đinđićem kad sam bio kod njega pričao sa njim o njegovom obezbeđenju. Mislio sam da će i on uzeti da ga čuvaju Kobre kao što su i ovi drugi uzimali. Govorio sam mu o potrebi za kontraobaveštajnim obezbeđenjem. On mi je rekao da kao sve to ima. Ali mislim da se on oslonio na te svoje prijatelje i poznanike koji su se nekad bavili borilačkim sportovima i bodigardom.

O PLANOVIMA CRNOGORSKE POLICIJE

“Ne znam za to što neki pričaju da je Milošević planirao da sa vojskom ruši vlast u Crnoj Gori. Moj odnos u prvo vreme je bio jako zategnut jer neki ljudi koji su bili u okruženju čelnih ljudi tada u Crnoj Gori su im solili pamet kako sam ja zlo, kako ja po Miloševićevim naredbama hoću da izvedem vojni udar u Crnoj Gori. Ali to nije bilo tačno”, rekao je Pavković

Kaže da je jednom iskoristio priliku kada su svi komandanti armija, ratne mornarice i vazduhoplovstva gostovali na crnogorskoj televiziji.

“Ja sam tada rekao da vojska nije imala pretenzije prema Crnoj Gori i rekao da je zapravo MUP Crne Gore imao planove napada na pripadnike vojske, na stanove, na njihove porodice.”

OPTUŽBA NA RAČUN GENERALA DIMITRIJEVIĆA

“General Aleksandar Dimitrijević je radio za strane obaveštajne službe. Radi i sad. Priča stranim vojnim predstavnicima svakakve laži i gluposti. Optužuje mene, Šainovića… A samo su navodno on i Perišić čisti.”

(SB)

Bivši šef ličnog obezbjeđenja Ratka Mladića, Branislav Puhalo, bio je gost Espreso intervjua.

S njim su novinari razgovarali o svim godinama koje je proveo u Mladićevom obezbjeđenju, kao i o njegovom političkom angažmanu u Srpskoj desnici.

Branislav Puhalo pričao je da li je u kontaktu s Mladićem otkako je u Hagu, gde se krio dok je bio pod zaštitom vojske i države, a gde posle toga, o njegovom ranjavanju, o događajima iz Bihaća, Srebrenice i ostalih bojišta iz period od 1992. do 1995. godine, kao i o samoubistvu Mladićeve kćerke, svađi s Radovanom Karadžićem zbog skidanja zastave sa Bjelašnice.

Deset godina čuvali ste Ratka Mladića, od 1992. do 2002. godine. Iako ste iz istog mesta Kalinovika i iako je Ratko Mladić išao u razred s vašom tetkom Desom Puhalo vi za njega niste znali sve do sukoba u Kninu. Sjećate li se kako je izgledao taj trenutak vašeg upoznavanja i kako ste se našli u njegovom ličnom obezbjeđenju?

– Kako da ne. Sve to što ste rekli je živa istina. To je bilo 1992. godine. Bio sam pripadnik Jugoslovenske narodne armije i bio sam na službi u Beogradu. Dok je Jugoslavija bila cela, mi smo bili jedna vojska na prostoru BiH i svih bivših jugoslovenskih republika. Kad su počeli nemiri u Sloveniji, kad se Slovenija otcepila, a potom i Hrvatska, kad su počele borbe oko Vukovara, u Bosni i Hercegovini još nije počelo, ali je počelo mislim 1. aprila ili marta 1992, tad je Ratko Mladić bio komadant Kninskog korpusa na području Dalmacije, Like i Srpske Krajine. Taj korpus je pripadao Drugoj vojnoj oblasti, kojom je komandovao gospodin general, pokojni Milutin Kukanjac. Ratko je naredbom predsedništva, tadašnje krnje Jugoslavije, postavljen za komadanta Druge vojne oblasti i on je primio tu dužnost od Kukanjca u Sarajevu na Trebeviću. Prisustvovao sam tome. Milutin ga je pitao, verovatno žaleći što nije uspeo da spase i spreči pogibiju vojnika, ali i zarobljavanje svojih stariješina od strane tzv. Armije Bosne i Hercegovine Alije Bojovnika: “Ratko, šta da radim u ovom momentu?”. Ratko mu je rekao “Gospodine generale, najbolje bi bilo da uzmete pištolj i da se ubijete”. Tim jezikom pričali su generali i oficiri. To je ona vojnička čast koja se ne poriče. U to vreme bio sam na službi u komandi Armije u Topčidaru. Sve starešine s prostora BiH pitali su: “Ko hoće dobrovoljno da ide u BiH da brani svoj narod, na dobrovoljnoj osnovi?”.

To je bio neki član 271 i termin boravljenja je bio oko četiri meseca. Ja sam se odmah prijavio, pošto sam rodom iz Kalinovika i za nekoliko dana dobio sam naredbu, dišao sam u Han Pijesak. U Han Pijesku su me rasporedili u Zaštitni puk, tad je formirana vojska Republike Srpske. To je bilo 12. maja 1992. Ratko Mladić je postavljen za komadanta te vojske. Tada se zvala Republika Srpska Bosna i Hercegovina. Ratko Mladić došao je na komandno mesto u Han Pijesak sa devet svojih oficira iz Knina u Crnu rijeku. Ja sam došao 16. maja i isto veče sam primio dužnost da obezbeđujem generala Mladića. Kad sam došao kod njega, tad je bio u Sarajevu, jer su izvlačili kasarne JNA koje su ostale u gradu Sarajevu. Sećam se tog prvog susreta. Bilo je malo i zanimljivo. Uveo me je general Tolimir, tad je bio pukovnik jer je bio načelnik Bezbednosti, a Vojna policija je bila pod upravom Bezbednosti. Upoznao me je s Mladićem. Rekao je da mu je poznato moje prezime s Kalinovika i pitao me: “Čiji si?”. Rekao sam čiji sam, ko mi je deda, zatim i gde sam bio na službi. To je kratko trajalo, pet-šest minuta i ja sam odmah primio dužnost da ga obezbeđujem. To je bilo fizičko obezbeđenje, koje je obezbeđivalo komadanta vojske u mestu i u pokretu.

Bili ste šef njegovog ličnog obezbjeđenja, što znači da ste osmišljavali načine za njegovu zaštitu. Koliko ljudi je još pored vas štitilo Ratka Mladića, kako je sve to izgledalo?

– Tada nije bilo puno ljudi. Bilo je jedno protivterorističko odelenje od 8 do 10 ljudi. Znači, osam-devet i ja deseti tad u ratu. Protivterorističko odelenje vodilo je brigu o fizičkoj bezbednosti komadanta glavnog štaba u mestu i pokretu.

Koliko vam je on bio od pomoći u tom vašem zadatku?

– Ratko Mladić bio je težak za obezbeđenje. On je pre svega bio neustrašiv čovek, poznavao je svu situaciju na ratištu, baratao je područjima i mestima na koja je išao i dosta puta je bio u pravu. Znao je i imao je prave informacije što od obaveštajne, što od bezbednosne službe. Bio je hrabar i njega je bilo teško obezbeđivati. Bilo je par opasnih situacija, na primer kad smo oslobađali Jajce, deo oko Bočca 1 i Bočca 2. U Bočcu 2 bila je zapaljena hidroelektrana, mi smo ušli u jedan tunel, bio je veliki mrak i Ratko je znao da je to minirano i hteo je da on lično razminira taj deo. Skinuli smo nekoliko mina i što smo dublje ulazili bio je veći mrak, video sam da preti opasnost, a nismo imali čak ni baterijske lampe. Tu je bio i general Tolimir. Uhvatio sam Mladića fizički, ispod ruke, okrenuo leđa, on se otimao, galamio, vikao na mene: “Pusti me”, ali ja sam ga sprečio da ode dalje. Sutradan na isto mesto došao je pukovnik inžinjerac iz Prvog krajiškog korpusa koji je na možda dva metra od mesta na kojem sam sprečio generala da ide dalje izgubio obe noge – stao je na minu.

Kad se prisjećate tih ratnih godina, koje anegdote biste izdvojili? Koji događaji najviše karakterišu i opisuju ličnost Ratka Mladića?

– Bilo je tu lepih i teških trenutaka. Mislim da je najteža bila 1992. godina, jer se te godine formirala vojska. Tad su postojale autonomne oblasti – SAO Krajina, SAO Hercegovina, SAO Romanija. JNA je mobilisala teritorijalce koje je imala svaka opština. Vojska Republike Srpske je formirala šest korpusa, vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu – 1. krajiški korpus, 2. krajiški korpus, Istočno bosanski korpus, Sarajevsko romanijski korpus, Hercegovački korpus i naposletku formiran je i Drinski korpus i vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana sa sedištem u Banjoj Luci. Tad je valjalo formirati prvo čete, pa bataljone, pa brigade i odrediti im zone odgovornosti. To je bio dosta težak i naporan posao. 1992. godine front je bio otvoren na svakom delu Republike Srpske. Od Glamoča, Grahova preko Ozrena, Majevice, Zvornika, Podrinja, Romanije, Višegrada, Hercegovine, Konjica. Na svakom mestu je bilo žarište. Znači, formiraš vojsku i ujedno se braniš od najezde i napada “Alije Bojovnika”.

Ratko Mladić je bio ranjen u Bihaću. Možete li da nam opišete kako je to izgledalo i šta se dalje dešavalo?

– To se zbilo na visoravni po imeni Grabež, u Bihaću. Na tom pravcu na kome smo mi bili, bila je najozloglašenija Alijina brigada, 505. božinska brigada 5. korpusa. Taj celi dan proveli smo na prvoj bojnoj liniji. Tu je bilo nekoliko brigada Ključka, Mrkonjićka, Petrovačka… Ne znam koliko ih je još bilo, ali bilo je dosta vojske. Bio to je žestok napad od strane 505. božinske brigade, odnosno od Dudaković korpusa. Vojska Republike Srpske je tu uspešno i odbranila je taj deo. Negde predveče kad smo mi završili i vraćali se oni su tukli minobacačima od 120 milimetara. Stali smo iza nekog drveća koje je tu bilo naslagano, da malo odmorimo i u jednom trenutku je pala minobacačka granata, srećom iza drveta. Geleri te granate idu levkasto, tako da je on tu malo ranjen u vrat. Geler ga je udario plostimice, nije ga udario rezom. Da ga je udario rezom to bi bilo veoma opasno, moglo je da mu preseče vratnu žilu. Pošto je udario plostimice, Mladić je osetio toplotu, a i dodirnuo se na tom mestu, tad je video krv. Srećom, u blizini je bio Vojni sanitet, to je sanirano na licu mesta, tako da nije pretila neka infekcija ili zaraza.

24. marta 1994. godine kćerka Ratka Mladića izvršila je samoubistvo. Sjećate li se kako je on primio tu vijest i da li ga je taj događaj promenio?

– O tome ne bih puno da govorim. To je jedna lična, porodična tragedija. Da li je to bilo samoubistvo ili je nešto drugo po sredi, još uvek nije ispitano. Ja lično mislim da pokojna Ana nije izvršila samoubistvo, da je to neka služba odradila i da je to određeno na jedan profesionalan način da se poljulja Ratko Mladić i njegova borba.

Ratko Mladić osuđen je na doživotni zatvor zbog genocida u Srebrenici, progona muslimana i Hrvata širom Bosne i Hercegovine, terorisanje stanovništva Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem i uzimanjem za taoce pripadnika Unprofora od 1992.-95.

– Kad je ta optužnica formirana 1995. godine, sve su radili da ocrne srpski narod i da jedan jedini krivci budu Srbi. Ratko Mladić jeste bio komadant u vojsci. Što se tiče Srebrenice, niti je civilno, niti je vojno rukovodstvo ikad naredilo bilo kakvo ubistvo. Ubistvo se desilo, ali nije bilo toliko ubistava koliko se priča – sedam-osam hiljada, toliko ubijenih nije bilo. Prvo je to bila osveta od strane Bratunčana, jer su im pobijeni najmiliji. To nije moglo sve da se kontroliše. Radile su tu i neke paravojne jedinice, koje su upadale. Mnogo njih je poginulo jer nisu hteli da se predaju, nego su se probijali kroz borbu, da pređu na muslimansku teritoriju. Ratko Mladić je uveče u Bratuncu dogovorio s predstavnicima muslimana u Srebrenici, gde je bio i Karamali s pukovnikom holandskog bataljona, da svi koji dođu na ček point Potočari da ih se preveze na mesto na koje god budu hteli da idu. Ja sam bio prisutan, čekalo ih je dvesta autobusa za prevoz na željeno mesto. Međutim, ti okoreli Naserovi bojovnici verovatno nisu smeli, znali su šta su radili. Tu ih je najviše poginulo. To je legitimno. Bilo je i ubistava. Ubijeno je oko 1.000 ljudi, ali nikako sa znanjem komadanta glavnog štaba i naređenja. Bilo je aktivnih oficira koji su radili na svoju ruku. Neću sad da im pominjem imena. Nije ni korektno.

Nakon podizanja Haške optužnice, Ratko Mladić bio je pod zaštitom vojske i države. Gdje je boravio u to vrijeme kad je još bio pod zaštitom vojske i države, pod vašom zaštitom, a gdje poslije?

– Što se tiče boravka u vojnim objektima, to znam i to mi je poznato, jer sam još uvek ja rukovodio tim. Ratko je prvo boravio u objektu Rajac, taj objekat nalazi se na jednoj planini iznad Ljiga, gde je i vojno odmaralište. Boravio je u objektu Stragari koji se nalazi na potezu prema Kragujevcu. Jedno kratko vreme bio je i u objektu Krčmari u Valjevu. To je podzemno komandno mesto 1. armije. To su svi ratni objekti u kojima je Ratko Mladić boravio. Ono što se pričalo za Karaš i vojnike nije istina. To su “lupali” i “mlatili” kojekakvi strani plaćenici, podrepaši. Izmišljali su da je sve to Ratko radio sa svojim obezbeđenjem, a on je na dve godine pre toga raspustio obezbeđenje i nije imao nikoga sa sobom. Kasnije sam čuo, mogao sam da pretpostavim, ali nisam znao za sigurno, da je boravio na Novom Beogradu, da se tu krio. Najduže je boravio na mestu gde je uhapšen od 2006. do 2011. godine, u Lazarevu kod rođaka svoga brata – Brana pokojnog. Lično smatram, a i znam da su tadašnje vlasti znale sve vreme gde je on bio, jer je čovek bio bolestan. Imao je tri moždana udara. Da li su oni kalkulisali ili šta su radili ne znam, ali sve vreme su znali gde se nalazi, u to sam siguran. Dve godine pre nego što su ga uhapsili pretresali su tu novu kuću gde je Brane bio, a stara kuća koja je pet metara od tog objekta navodno nije pretresana, a u njoj je bio Ratko Mladić.

S obzirom na to da ste mu bili jedan od najbliskijih ljudi, kroz šta ste vi prolazili nakon što je država odlučila da ga uhapsi? Da li ste pozivani na ispitivanja? Pamtite li neke neprijatnosti?

– Godinu dana, gotovo svaki dan, pozivan sam na ispitivanja, sve dok sam bio aktivno vojno lice do 2006. godine, a onda me je Boris Tadić isterao iz vojske zbog toga što sam radio svoj posao. Izgubio sam službu 12. decembra 2006. To je bila politička odluka tadašnje žute vlasti i Tadića – bez prava na penziju, bez ičega. Ni danas nemam prava na penziju, ni zdravstveno osiguranje, ni knjižicu, ni bilo šta.

Da li ste u kontaktu s Mladićem otkako je u Hagu?

– Povremeno se čujemo telefonom. Tamo je u Haškom kazamatu. Fino priča. Pričamo o nekim stvarima i dogodovštinama. “Sećaš li se ovog, sećaš li se onog”. Ispričamo se tako nekih pola sata, 45 minuta. Onako po glasu je jak, rezak, oštar – vojnički glas. Ponekad izda i neku naredbu: “Obiđi ovoga ili onoga”.

Mladić je cjenio Radovana Karadžića. Uvijek ga je oslovljavao s predsjedniče. No, nakon što je Karadžić naredio da se s Bjelašnice skine srspka zastava i da se ona preda Unproforu, Mladić je bio ljut. Sjećate li se tog događaja, kako je to izgledalo?

– Sećam, kako da ne. Vojska Republike Srpske tad je oslobodila Bjelašnicu i Igman. Ratko je imao plan da presečemo preko Prozora i izađemo na Kupres. Vazda je govorio: “Ko vlada situacijom, ko drži Bjelašnicu, Vlašić, Kupres, on je gospodar Bosne”. Ta bi se operacija sigurno desila da ga razni mešetari, pa i iz Srbije nisu pozivali na sastanke, samo da njega sklone, da ne može da ispuni svoje zacrtane ciljeve. Mi smo sleteli na Bjelašnicu. Gore je bio belgijski general Brikman iz Unprofora i on je pitao: “Gospodine generale, uprkos zabrani letova vi ste ipak došli helikopterom?”. Mladić mu je odgovorio: “Gospodine generale, ja sam komadant vojske, nisam čoban, neću da dođem na konju, čime drugim da dođem nego helikopterom?”. Tad je dao i intervju na 14. platformi za radio na relejnom tornju na Bjelašnici. Naša vojska je bila tu, zastava se vijorila, a Mladića su kasnije primamili na neki sastanak u Beogradu. On je otišao, u međuvremenu, verovatno, Radovan Karadžić – i on je to predpostavljam uradio pod pritiskom i Zapada i Srbije i predsednika Miloševića, neću o tome da licitiram, uglavnom Bjelašnica je tog dana predata i vraćena. Jedno vreme na njoj je bio Unprofor, a kasnije je predata muslimanima. Ratko je bio besan i ljut zbog tog čina i gesta, jer je dosta ljudi poginulo oslobađajući Bjelašnicu. Niko nema pravo da nečije glave baca, a kasnije da poklanja teritoriju za koju su ljudi dali živote. Zvao je Radovana Karadžića i rekao mu: “Radovane, nemaš pravo da skidaš srpsku zastavu, ti imaš pravo da skineš gaće svoje žene, a srpsku zastavu nemaš.”

Kakav je vaš stav prema tome kakav je tretman Ratko Mladić dobio u zatvoru u Hagu? I da li je prema vašem mišljenju imao pravedno suđenje?

– Što se tiče suđenja, ta optužnica je napisana 1995. U toj optužnici od tada ništa nije promenjeno osim datuma i godine. Sad su promenili trojicu sudija iz prvostepenog veća, on je još drugostepeno osuđen, znači nije pravosnažno. Nadam se da je američka administracija na čelu s predsednikom Trampom u stanju da to sagledaju drugačije. Jer Haški sud deluje pod patronatom Amerike. Mislim da Ratko Mladić nema adekvatan tretman u Haškom tribunalu. On je, ipak, čovek koji je obeleo, koji je imao tri moždana udara. I zub kad te zaboli moraš da imaš adekvatno lečenje, a ne glava. Mislim da oni njega tek toliko održavaju u životu, da ne umre, a tretman koji bi trebao da ima mislim da mu ne pružaju.

(SB)