Piše: Milan St. Protić (Danas)
Ništa neće biti lako. Promeniti iz temelja jedan sistem koji je godinama, ako ne i decenijama, vladao bez ograničenja i reda, zasnovan na apsolutizmu i zloupotrebama, kolosalan je poduhvat.
U današnjoj Srbiji, napisah prošlog puta, više ne postoji ni jedan kutak javnog života koji nije toksičan. Zatrovan, izvitoperen, naopak. Ne postoji ni jedna ustanova neopterećena patološkim nasleđem autoritarnosti. Retki su pojedinci u državnoj administraciji čije shvatanje zakonitosti ide ispred političke poslušnosti.
Odveć dugo živimo u uslovima neslobode, nedemokratije i vlastodržačke samovolje.
Ljudi tek treba da nauče šta znači postupati samostalno i odgovorno. Stoga što to podrazumeva autonoman teret odlučivanja.
Uz to, ili povrh toga, biće neophodno menjati čitav niz zakona, prevaziđenih i pogrešnih. Ali, pre svega, biće neophodno menjati postojeći Ustav. Taj je dokument rđav i po sadržini i po formi. Ustvari, to i nije originalan ustavni tekst, već inoviran, donekle prerađen, Miloševićev ustav iz 1990. Ukoliko je ideja da Srbija krene novim pravcem, ukoliko se smatra da je 25. oktobar 2026. preloman momenat raskida sa zatečenim stanjem, onda je ustavna revizija nezaobilazna. I ultimativna.
Ranije sam pisao o manjkavostima konstitutivnih rešenja iz sadašnjeg Ustava. Blagotvoran bi bio potpuno originalan temeljni pravni akt Srbije kako bi njen budući razvoj bio zasnovan na zdravom političko-pravnom fundamentu.
Aktuelan Ustav stoji kao spomenik nedorečenosti, nedoslednosti i intelektualne inferiornosti postpetooktobaraca. Sadašnja generacija izbornih pobednika trebalo bi, i na ovom temeljnom primeru, da dokaže svoju političku i demokratsku zrelost. I ustavnopravno majstorstvo.
Službe bezbednosti su posebna, i veoma turobna, priča. Najtamniji deo naše stvarnosti. I najzlokobniji. Do pada Miloševića, one su bile sluškinje partije. Od pada Miloševića, partije su postale sluškinje službi. I partije, i političari, i običan svet.
Blagotvorno bi bilo rasformirati ih, obelodaniti njihova nedela, otvoriti tajne dosijee od 1944. do dana današnjeg. Bez toga, strahujem, onima koji preuzimaju vlast biće unapred vezane ruke. I glave će nositi u torbi. Doslovno.
Zar smo zaboravili ubistva Stambolića, Ćuruvije, Đinđića, Olivera Ivanovića… Atentate na Vuka Draškovića i smaknuća i pogibije što nikad nisu razrešeni?
Sa takvim bagažom teško će se u svetliju budućnost.
A oni će se pretvarati, preporučivati, predstavljati patriotima. Oni će se nuditi izbornim pobednicima, narodnim poslanicima, i dolazećim ministrima… U tom kameleonstvu su istinski šampioni.
Bude li se, iz jednog ili drugog razloga, na njihovu glumu naselo, dobro biti neće.
Naravno, ostaje nedoumica da li je ukidanje službi bezbednosti i njihova neutralizacija realistična i mogućna u datim okolnostima gde upravo te službe drže monopol nad silom.
Klonite se pakta sa đavolom. Gorki su plodovi te kolaboracije.
„Ne verujte Danajcima ni darove kad nose.“
Iskustvo uči. I opominje.
Ali, ima nešto što će biti najteže od najtežeg. A najteže od najtežeg će biti sveukupna i sveobuhvatna transformacija naših merila vrednosti.
Našeg novokomponovanog nacionalnog mentaliteta. Odricanje od ukorenjenih predrasuda, odbacivanje stečenih navika, promena načina ponašanja. Ocenjivanja i sebe i drugih.
U odsustvu dubinskog preporoda, moralnog i društvenog preobražaja, u odsustvu unutrašnje revolucije, Srbija će i dalje ostati zarobljena.
Možda ne spolja kao dosad, već iznutra. Ta unutrašnja promena, međutim, jeste i izvor i utoka bilo kakve institucionalne i političke metamorfoze.
Da li zaista mislimo da su lažne diplome stečene na sumnjivim fakultetima i visokim školama vredne jednako koliko i pošteno zarađene na državnim univerzitetima?
Da li zaista mislimo da su veza i protekcija, nepotizam i privilegovanost, prava sredstva za zapošljavanje i napredovanje u službi?
Da li zaista verujemo da su zgrtanje bogatstva i imetka problematičnim rabotama legitimni putevi ka društvenom priznanju i uspehu?
Da li smo spremni da istini pogledamo pravo u oči? Da se sagledamo šta se sve u srpsko ime činilo tokom devedesetih i žigošemo ono što je neoprostivo? Da li smo spremni da kažemo: Ne, to nismo mi“. To su radili pojedinci među nama, uzurpatori vlasti, i sile, i srpstva? Mi to osuđujemo. Da kažemo sebi. Da priznamo sebi. Da odbranimo sebe. Jer, uistinu, niko od nas te pogubne stvari nije radio. Zašto bismo preuzimali krivicu i svaljivali je na čitav narod, kad znamo ko je bio vinovnik i ko je odgovoran? Da li smo spremni da prestanemo da tražimo izgovor u nedostatku samopropitivanja kod drugih?
Ne može nam tuđa subjektivnost biti opravdanje za naše moralno slepilo. I ne može i ne sme.
Znaju li ova pobednička deca, ova studentska neodoljivost, pravu istinu o prošlosti svog naroda? Znaju li šta je u toj prošlosti bilo za pohvalu i ponos, a od čega se treba ograditi?
Jesmo li im predočili činjenice onakvim kakve odista jesu? Ili ćemo nastaviti da ih trujemo i obmanjujemo? Zato što smo sami otrovani i obmanuti.
Kako imati razumevanja za Putinovu autokratiju u Rusiji, a zalagati se za demokratiju u Srbiji? Kako u Srbiji insistirati na fer i poštenim izborima, nezavisnosti medija i vladavini prava, a podržavati režim u Moskvi koji sve to nemilice gazi? Kako izgrađivati evropsku državu i evropsko društvo bez Evrope i van Evrope? Kako menjati Srbiju, a nemati velikog pokrovitelja u tom monumentalnom poslu?
Možemo sami. Kakva iluzija!
Niko u tome sam nije uspeo, nećemo ni mi.
Kad budemo pojmili da je Dučićev stih dragoceniji od pustih teritorija, da se nacionalni identitet ogleda u duhovnim dometima, da je individualna sloboda preča od svakog proklamovanog kolektivnog cilja, napravićemo ključan korak u željenom pravcu. Tad će početi novo doba u zemlji Srbiji.
Pokolenjima već drže nas u zabludi. U obmani. U opseni i neistini. Ono što nam se servira, što nam se daje kao neprikosnovenost, kao aksiom, kao nepobitnost, suprotno je od toga. Oprečno. Opozitno. Otvoreno govoreći, laž je.
Indoktrinisani smo iz naraštaja u naraštaj. U školama, u javnosti, u porodicama. Indoktrinisani i kondicionirani. Preparirani.
Poput Orvelove „1984“, laž je istina – istina je laž.
Imam bezmalo sedamdeset leta. Dugo mi je trebalo, posve dugo, da dokučim suštinu. O Srbiji i o svetu. O pravdi i o krivdi. O onom što jeste i onom što bi trebalo biti. O vlasti i vlastodršcima, o manipulaciji i manipulatorima, o lepoti i rugobi.
Menjajući spoljašnje uslove svog života, moraćemo i sebe menjati. Naravno, ako nam je namera da nam sutrašnjica bude bolja od sadašnjosti. I drugačija i bolja.
