Vesna Pešić, nekadašnja čelnica opozicije u Srbiji, bila je u prvim redovima građanskog bunta protiv vlasti Slobodana Miloševića, ali i stvaranja boljeg društva. Nakon dva desetljeća na ulicama Beograda ponovno su građani, a prosvjedi su usmjereni protiv vlasti Aleksandra Vučića, no, Vesna Pešić nije među njima
U razgovoru za Al Jazeeru kaže kako „oseća potrebu da se pridruži pobunjenim građanima jer su ciljevi današnjih demonstracija gotovo identični nekadašnjim“. „Ipak, ne bih volela da se danas mešam. Svako ima svoje jedno te isto vreme. Ili slično“, kaže.
„Situacija u Srbiji sa vlašću Aleksandra Vučića je nepodnošljiva. U Srbiji vlada čista autokratija, normalne izbore nemamo, jer su kontrolisani i to za svako selo i varošicu. Svi glavni elektronski mediji i tabloidi rade za vlast, neki pod direktnom kontrolom Vučića. Sve one slobode za koje sam se borila u devedesetim su poništene. Srbija je opet u teškoj regresiji“, konstatira Vesna Pešić na početku razgovora za Al Jazeeru.
Postoje li sličnosti ili su na djelu razlike u djelovanju aktualne opozicije u odnosu na onu koju ste predvodili? I je li dovoljno samo izaći na ulice u Beogradu?
– Ima i sličnosti i razlika. Čuvene tromesečne demonstracije 1996/97. godine su pokrenute zbog krađe lokalnih izbora, na kojima je koalicija Zajedno pobedila u 60 gradova. Koaliciju smo vodili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i ja. Mi smo bili mnogo organizovaniji, sa jasnim zahtevom da se vrate pokradeni rezultati izbora. Znalo se političko vođstvo, svake večeri smo nas troje govorili, i što je najvažnije – građani su bili neverovatno motivisani i mobilisani da se ide do pobede. Sadašnji protesti još nisu dobro definisani.
U čemu su slični, a u čemu različiti, vlast socijalista, odnosno Slobodana Miloševića, u odnosu na vlast naprednjaka, odnosno Aleksandra Vučića?
– Slični su po netransparentnosti odlučivanja, autokratizmu, korupciji, kriminalu, sveukupnom zaostajanju i propadanju (sada Srbija ima rast, ali je slab), nacionalizmu i neodustajanju od srpskih planova u vezi teritorija. Razlika je najveća u tome što Vučić danas ne može da vodi ratove. Utoliko je Milošević bio opasniji. Srbija danas nije izolovana i pod sankcijama. Vučića svi prekomerno uvažavaju, iako je autokrata, nacionalista i rusofil, nadajući se da će on rešiti kosovsko pitanje do koga je EU i šire jedino stalno. Od ulasku u EU nema gotovo ništa. Sve u svemu, nema većeg interesovanja za Balkan. Onda smo bili centar svetske pažnje, u negativnom smislu.
Milošević je bio takođe autokrata, ali njega opozicija nije mnogo interesovala, dok Vučić bukvalno poimence proziva ljude. Milošević se nije pojavljivao u medijima, a od Vučića ne može da se živi, svaki dan se pojavljuje na TV. Kontrola je veća nego nekada, Vučić nastoji da celo društvo bude u jednom stroju. Ko nije, taj je neprijatelj, izdajnik, lopov i provlači se kroz blato njegovih tabloida. Vreme je sada blaže, jer nema ratova, onda je bilo strašno zbog velikog stradanja.
Vrlo ste aktivni na društvenim mrežama, konkretno Twitteru. U jednoj svojoj objavi naveli ste da je Srbija ‘okupirana zemlja’. Tko je okupirao Srbiju?
– Vučić i njegova mafija su okupirali Srbiju do poslednje mesne zajednice. Kad su izbori i u najmanjem mestu, slegne se 200 automobila iz drugih mesta Srbije. Tako je sada bilo u Lučanima. Bio je čak i ministar policije i njegova državna sekretarka, i obavezni mafijozi sa kolima bez tablica. A i sam Vučić je bio tamo. Svuda, i u Lučanima, se bira Vučić, a ne neka lokalna osoba, sem iz marginalizovane opozicije, koja je potpuno skrajnuta. Građani se ništa ne pitaju i pod velikim su pritiskom.
Jedan od vodećih opozicionara, Borko Stefanović fizički je napadnut. Na lokalnim izborima koji se događaju u pojedinim sredinama redovito vlada vanredno stanje. S druge strane, Srpska napredna stranka uz pomoć partnera ima sigurnu većinu u parlamentu, a i vlast u mnogim lokalnim sredinama. Zbog čega strah vlasti od (slabašne) opozicije i zašto potreba da se osvoji svaka, pa i najmanja općina u Srbiji?
– Takva je Srpska radikalna stranka, iz koje je potekao Vučić i većina njegovih ljudi. Oni kad vladaju, kontrolišu sve i ne podnose nikakvu demokratiju, opoziciju i kritiku. Opozicija je neprijatelj koga treba uništiti. Vučić poimence proziva ljude na televiziji, pa je tako Sergej Trifunović postao neprijatelj broj 1. Ekstremni nacionalizam i prostački rečnik i ponašanje se podrazumeva. Parlament više ne postoji, to je pozornica za vređanje opozicije. Vladajući napišu po 500 amandmana, potpuno besmislenih da opozicija nema vremena da progovori. Dosada to još nismo imali.
Vladajućima u Srbiji nije strano da uđu u uglavnom verbalne sukobe sa susjedima. Čini li Vam se da se Srbija previše miješa u unutarnje stvari Bosne i Hercegovine?
– Srbija se i dalje meša u unutrašnja pitanja suseda i to gotovo svih. Stalno teče neka zavada i prepucavanje, odnosi nisu dobri, ali ni sasvim loši. Najosetljivija je Bosna i Hercegovina, tu se Srbija najviše meša preko Republike Srpske. Pitanje BiH je ostalo da visi u vazduhu, jer sem rata koji je ostavio velike posledice, i posleratni period se kretao u pravcu udaljavanja naroda koji u njoj žive.
S druge strane, novoizabrani član Predsjedništva BiH iz reda srpskog naroda Milorad Dodik ne krije svoju privrženost aktualnoj vlasti u Beogradu, dok je bio predsjednik Republike Srpske bio je čest gost Vučiću ponavljajući priču, parafraziram, kako vjeruje u zajedničku državu Srba. Nije li to stalno podgrijavanje priče o ‘velikoj Srbiji’? I zar neki srpski političari s obje strane Drine nisu odustali od tog koncepta?
– Javno i tajno srpsko vođstvo, što uključuje i Srpsku pravoslavnu crkvu, nisu od odustali od „srednje Srbije“, nakon što je ona velika otpala. Srednja Srbija (neko kaže „mala Srbija“) bi uzela severno Kosovo i Republiku Srpsku. To bi bilo to, ostalo je propalo. Mada se još uvek kibicuje i Crna Gora. Ne da se od tog „skraćenog plana“ nije odustalo, nego se to i otvoreno zagovara, naročito od Dodika i takvih kadrova. A ovde se to podrazumeva – samo treba sačekati!
Genocid u Srebrenici, odnosno nepriznavanje genocida aktualne vlasti i mnogih političara u Srbiji, sporno je pitanje u odnosima Sarajeva i Beograda. I iz Bruxellesa stižu upozorenja da se Srbija mora suočiti s presudama međunarodnih sudova. Zbog čega to uporno odbijanje suočavanje sa činjenicama?
– Političari i obični ljudi ne priznaju genocid u Srebrenici. Srbi su ti koji su doživeli genocid, a Srebrenicu smatraju antisrpskom izmišljotinom Haškog tribunala. Uspostavljena je barijera pod firmom „genocidni narod“. Ako priznamo genocid u Srebrenici, postajemo genocidni narod?! A to je čista glupost. Niko ne govori o narodima, nema genocidnih naroda, nego govorimo o krivcima sa genocid koji su za to suđeni i kažnjavani. Za vreme Borisa Tadića Skupština Srbije je donela Rezoluciju po kojoj je indirektno priznat genocid u Srebrenici. Ali je sada to zaboravljeno i prekriveno novim odbacivanjem Tribunala i pričom o tobože „genocidnim narodima“.
(SB)
